BLOGGOVANJE

BLOGGOVANJE: ŽENTLMAN/ONE
BLOGGOVANJE: ŽIVOT/TRENDSETERI/DRUŠTVO
BLOGGOVANJE: POLITIKA
Blog: Smart and Creative Life

BLOG: SMART AND CREATIVE LIFE

Život je svuda oko nas, ali su nam samo neke njegove sekvence interesantne. Moja percepcija života i događaja, odnosno društvenih tokova koji me okružuju nalazi se upravo u objavama koje pišem u okviru bloga 'Smart and Creative Life'. Odakle ovaj naziv? Pa, ukratko, nastojim da moj život ima neku elegantnu, smislenu notu ali i da bude istovremeno kreativan. Trudim se da na pravi način prepoznam suštinu stvari o kojima pišem. Da proniknem u samu bit teme koju obrađujem, dajući joj pri tom i formu koja bi zainteresovala čitaoce. Osnovne teme koje pokrivan blogom su muško-ženski odnosi (kroz rubrike ŽENTLMAN i ONE), moja interesovanja (kroz rubriku ŽIVOT), viralni trendovi i društveni tokovi (kroz rubrike TRENDSETERI i DRUŠTVO), i na kraju, što bi se na engleskom moglo iskazati kao last but not least - politika. Politika je na prostoru Balkana, nažalost, pokretačka sila svih događaja, alfa i omega naših života. Ostati uvek principijelan... to je po meni prava formula u pisanju dobrih tekstova. Proverite zašto!

Blog: Smart and Creative Life

30102018

Još jedan Halloween se ničim izazvan uvukao u naše živote.

Ovaj „praznik“ Zapadne hemisfere proslavlja se 31. oktobra, noć pre dana Svih svetih koji je posvećen mrtvima. Halloween (Noć veštica) vodi poreklo iz starog keltskog festivala kojim se proslavljao kraj poljoprivrednih radova. Za ovaj u osnovi paganski festival se priređivao i maskembal koji je simbolično predstavljao pomirenje sveta živih i sveta mrtvih. Ime Halloween je nastalo od naziva keltskog praznika All Hollow’s Eve, odnosno Veče svih svetih.

Toliko o istoriji ali šta je u stvari Noć veštica? Pa ukratko… odlična prilika za dodatnu zaradu tržnim centrima i ostalim hramovima konzumerizma. Zbog toga je sasvim pogrešno od pravoslavnog hrišćanskog praznika posvećenom Svetom Luki praviti paradigmu Noći veštica jer tu ne postoji nikakva korelacija. Možda je pre treba potražiti u našim Pokladama koje takođe imaju paganske korene ali u Istočnoj hemisferi, odnosno među slovenskim narodima. One su posvećen starom kultu Sunca i slavljenju dolaska proleća koje simbolizuje buđenje prirode. Za Poklade se, kao i za Halloween, vezuju proslave pod maskama ali i dani neobuzdanog uživanja što se često prećutkuje kada se o njima govori. Poklade (ili preciznije Bele poklade) su dakle ništa drugo do paktiranje sa paganskom prošlošću pravoslavnog sveta kako bi se pučanstvo pripremilo za veliki uskršnji post koji sledi iza njih. U Rusiji se Poklade obeležavaju pod nazivom Maslenica, a duboko su ukorenjene i u narodne običaje seoskog stanovništva u Bugarskoj i Srbiji.

Da li možete da zamislite spodobu u krznenom kožuhu, opancima na nogama, sa rogovima papkara na glavi i drvenim štapom u ruci? Ne, zato se Poklade i ne obeležavaju u tržnim centrima. Ostaje nam, dakle, da se prepustimo vešticama, kosturima i zombijima koji će nas pozivati da kupimo još jedan komad garderobe koji nam ne treba!

Srbi su u ostalim već dovoljno zombirani od riality programa i ružičastih vesti o neverovatnim uspesima i boljem životu koji nas čeka za dve godine, da više ne razlikuju Noć veštica od bilo kog drugog dana…

29102018

Poput lavirinta satkanog od hrpa predmeta hodnici su otvarali nove puteve a iza svakih vrata se nalazio neki drugi svet. Kao na visoravnima Švajcarske neprestano se čuo klepet. Samo su umesto zvona to bili lončići za kafu koji su se pomaljali iz kancelarija u nekom naizgled pravilnom razmaku. Negde se čuo smeh, negde je tiho odzvanjao nečujni šapat. Bio je to sasvim običan radni dan u ovoj Palati pravde. Samo su ljudi čudnih sudbina bili na putu užurbanih službenica i često zbog toga menjali svoja mesta, ponizno i uljudno, kako ne bi zaustavili tu reku predmeta, optužbi i odbrana koja je bila u njihovim rukama. Neki su nemo sedeli sa glavama pognutim ka ništavilu prljavog poda, dok se pogled drugih gubio negde u daljini. Povremeno su tišinu prekidali zvonki koraci ljudi sa tašnama. Njihovi strogi pogledi i suguran nastup otkrivali su čime se bave. Gospari istine ili hijene željne krvi?

Svako je čekao svoj trenutak istine. Trenutak u kome će biti izgovoreno njegovo ime i pročitana dalja sudbina zbog prošlosti koju su sami stvorili ili im je bila nametnuta gorkom igrom sudbine. Jednom izgovoreno ime ubrzavalo je puls onih koji bi ga prepoznali kao svoj usud. Ostali bi ćutke nastavili svoje samovanje i iščekivanje. Svako je znao da će i na njega doći red. Red da kaže svoju reč protiv državne koja je jača od svih sila ovog sveta. Ovde gde svaka reč ima svoju težinu, ovde gde tas sudbine prelazi sa jedne na drugu stranu. Ovde gde vreme stoji… gde nekad velike ljubavi umiru i nestaju pod hrpom paragrafa.

09102018

Bez voska (lat. sine cera). Ovo je oznaka koja se koristila na tezgama pijaca u poznom dobu Rimske imperije ili republike, kako više volite. Naime, skulptori, inače vrlo traženih statua u to doba, na ovaj način su isticali kvalitet svojih proizvoda i njihovu superiornost u odnosu na dela onih majstora koji su svoje statue premazivali voskom kako bi sakrili nesavršenosti na njihovoj površini, pukotine i neravnine. Ovako su kupci, naravno oni koji su hteli, mogli razlikovati kvalitet od kvantiteta, pravu umetnost od dela čija je lepota nestajala sa prvim sunčanim zracima.

Kako danas prepoznati kvalitet? Kako iz mora informacija i događaja izdvojiti one koje donose suštinu i nove spoznajne elemente? Odgovor moramo potražiti u nama samima. U našoj sposobnosti da razlikujemo bitno od nebitnog, istinski lepo od premaza koji imitira lepotu. U suprotnom postajemo deo zombirane konzumerističke mase koja više ne razlikuje dobro od lošeg, lepo od ružnog ili reč od „reči“…

Postavite sebi imperativ da budete svoji, posebni, oni na koji se drugi ugledaju i koji svojim stavovima čine svet boljim mestom za život!

[napomena: uvod je inspirisan člankom „Ličnost ili figura?“, autora Momira Isenija objavljenim u listu Esquire SEP2018]

30092018

… ILI ISTINA JE NEGDE IZMEĐU

Otvorena je još jedna strana fabrika u (nekom) našem gradu. Ponovo su radile makaze koje su isekle crvenu vrpcu, i bilo je autobusa koji su dovezli građane na još jedno „spontano“ okupljanje. Direktori javnih preduzeća, predsednici, njihovi zamenici i zamenici zamenika iz opštinskih tela i mesnih zajednica dobili su od strane neke, izgleda nevidljive sile poziv koji se ne odbija. Svi oni znaju da je većina njih tu gde jeste ne božjom voljom ili ne daj bože svojom zaslugom, već voljom partije. Govorancije, oduševljeno klicanje mase u pauzama žvakanja sendviča i… najzad je pokrenuta proizvodnja u dotičnoj fabrici iako ona već radi koji mesec. To je inače bolja solucija od višestrukog otvaranja iste fabrike na svakih nekoliko meseci.

Superheroj Makazoruki je kao i uvek bio glavni, i jedini. Ispred sebe je video masu koja mu kliče i odabrava njegove ideje i podatke koje sipa „iz rukava“. On ne zna ili se pravi da ne zna da masa nije okupljena baš „spontano“ i da im se tu i tamo dele sendviči da bi „radosnije“ došli na zakazani skup.

Kulise za tragikomičnu komediju koje podsećaju na 1933. negde u Nemačkoj kada su ljudi ili bili članovi partije ili ih nije bilo su nakon završetka govora i pitanja odabranih novinara ubrzo sklonjene. Domaćini, predstavnici strane kompanije koji su se smeškali lokalnim običajima i lokalnim poglavicama, kao i nekom čudnom razdraganom narodu koji voli sendviče ali ne i dostojanstvo, tapšali su jedni druge po ramenima jer valjalo je sve ovo izdržati. Boginja fortune im se osmehnula jer protokol nije uključivao osveštavanje moćnih mašina. Možda bi u tom slučaju deux ex machina negde odlutao i potražio sreću na nekom manje smešnom mestu. Superheroj Makazoruki je morao dalje jer on je superheroj. Na svojim nejakim plećima drži sudbinu zemlje kojom upravlja. On leže u pet ujutru a ustaje u četiri. On ne jede šnicle i noću luta svetskim prestonicama u potrazi za dobrim knjigama o tome kako vladati. Svi su se razišli brže nego što im je trebalo da dođu. Dobili su instrukcije gde je otvaranje sledeće fabrike ili semafora, šta već prvo dođe na red.

Zašto sam počeo tekst frazom da je istina negde između? Zato što je neosporno da naš superheroj ima nadljudsku energiju, da leti tamo-amo, tuda-svuda i stupa tamo gde drugi ne bi ni kročili. Možda i zato što u ovoj čudnoj zemlji nema drugih superheroja ili ih je nekad i bilo ali su njihove moći bile lažne a um iskvaren do te mere da su vremenom postali antiheroji.

Šta reći za kraj. U zemlji iz ove priče i Nušić bi verovatno bio učlanjen u vladajuću partiju. Onako, za svaki slučaj…

30082018

… ILI ZAŠTO TVOJE LICE ZVUČI POZNATO

Nezaobilazna Vikipedija definiše selfi (engl. selfie) kao autoportret-fotografiju na kojoj je osoba fotografisala sebe ili sebe s drugim osobama. Zvuči komplikovano, zar ne? Inače, prvi poznati selfi napravio je pionir fotografije Robert Kornelijus davne 1839. godine! Ne smemo zaboraviti ni slavnog Rembranta. Zar njegovi čuveni autoportreti nisu bili svojevrsni praselfiji?

Ovu reč je, inače, Oksfordski rečnik engleskog jezika proglasio za reč godine 2013. i od tada ne silazi sa usana većine korisnika društvenih mreža u svetu. Selfi fotografija bi po definiciji trebala biti spontana i neformalna. Međutim, to sve češće nije tako. Zašto? Zato što je selfi-kultura postala nezaobilazan mejnstrim i moćno sredstvo samopromovisanja, ma šta to značilo. Neosporna činjenica je da je selfi učinio puno na popularizaciji fotografije, ali na način koji je vrlo diskutabilan jer u mnogome smanjio njen kvalitet i njeno vrednovanje uopšte. Selfi je na neki način učinio da fotografija postane prolazna i izložena odobravanju ili neodobravanju masa u zavisnosti da li je obeležena kao „lepa“ ili ne, odnosno da li zaslužuje naš lajk ili ne. Selfiji su promenili i (čak) nametnuli novi sistem prezentovanja nas samih u kontekstu događanja kojima prisustvujemo ili okruženja u kome se nalazimo. Na pozitivan ili negativan način, procenite sami. U svakom slučaju, selfiji su uticali na društvene norme vezane za izgled. Da li je u pitanju savršeno lice, savršen struk, savršena težina, savršen doručak ili šta već… nastao je prostor pogodan za svaku vrstu opsesije ali često i za gubitak samopuzdanja zbog toga što sve više gledamo savršene selfije savršenih lepotica (ili mišićavih dasa, ko šta već voli) snimljenih u njihovim spavaćim sobama, kupatilima, hodnicima, na terasama, na žurkama, ručkovima, večerama… bilo da su obučene ili ne. Zbog svega toga, ne mogu a da se ne zapitam da li su društvene mreže na ovaj način povećale narcisoidnost svojih korisnika do apsurdnih razmera?! Ali i podstakle neprestano traženje potvrde sopstvenih vrednosti, izgleda i postupaka pred licem virtuelne javnosti.

Što se mene tiče… Pa, moraću da naučim da pravim selfije. Definitivno! Zbog te moje neprilagođenosti društvu osećam se sve lošije i lošije. Odbačeno. Moram priznati da čak osećam i prve naznake anksioznosti u trenucima kada pokušavam da jednom rukom držim mobilni, onako iznad glave, sve u strahu da mi ne ispadne dok se usiljeno smeškam onako sam za sebe. Zvuči poznato?

Odmor se završio. Oko mene je bilo i sunca i plaža… i selfija. Na svakom koraku. Ponekad se zapitam da li svi oni misli da neko umire od želje da vidi njihovo izgorelo lice, napućene usne i pogled izgubljen negde u daljini?!

U svakom slučaju, treba napraviti akcioni plan za sledeću godinu: 365 selfija! Za svaki dan po jedan. Ponavljanje je majka mudrosti ili što bi Nemci rekli Übung macht den Meister.

Za kraj, jedan „turbo“ stih vezan za današnju temu:

Na mome telefonu samo tvoje ime
Opasno mi treba da poruka stigne
Napolju je mračno i mnogo se plašim
Pošalji mi seksi selfi pa da lakše zaspim.
[Fantastic Band – Sexy Selfie]

30082018

… ILI ŠTA SE DOGAĐA KADA PRORADI SARKAZAM

TABELA: Da se prvo ogradim. Ovo što ću napisati je lažna vest! No, pružite joj šansu… možda se i obistini?! Elem, na prošloj sednici vlade Srbije, pod tačkom razno, dogovoren je konačan izgled tabele Superlige Srbije za tekuću sezonu koja je tek počela. Konačan redosled na tabeli fudbalskog šampionata određen je nakon podrobnih analiza stanja sporta u zemlji, finansijskih izveštaja i procene stanja budžeta. Analiziran je i onaj čuveni BDP (ili kako predsednik voli da kaže GDP per capita). Odlučeno je sledeće: šampion će biti Crvena Zvezda (zbog najmasovnijeg dela glasačkog tela koji ovaj klub pokriva), vicešampion Radnički Niš (zbog ravnomerne zastupljenosti svih regiona i sprečavanja odliva visokostručnih kadrova iz ovog dela zemlje u budućem periodu), dok bi treće mesto zauzeo Partizan (ne zna se zbog čega jer nije objavljeno u zvaničnom kominikeu vlade, mada se nagađa da se predsednik kluba zamerio nekom od vođa navijača koji je vrlo uticajan). Raspored ostalih klubova na tabeli biće određen žrebom, izjavio je resorni ministar. U skladu sa ovom odlukom vlade, biće u narednom periodu pozvani i sponzori (čitaj javna preduzeća) da daju milionske iznose kako bi se pokrili troškovi rukovodstava i igrača u našim najboljim fudbalskim klubovima. Gledaoci, njih nekoliko stotina, koji su kupili pretplatne ulaznice u nadi da će se ove godine ipak gledati fudbal biće pravično obeštećeni. Vlada će formirati posebnu radnu grupu eksperata koji će odgovornim ulaganjem novca poreskih obveznika na utakmice treće škotske lige u kladionicama lanca koji pobedi na tenderu, doći do neophodnih sredstava za navedenu namenu. Srećno nam bilo! Živeli!

SVETSKO PRVENSTVO: Ne mogu da izdržim a da se ne osvrnem i na svetsko prvenstvo u fudbalu koje je ove godine održano u Rusiji. Šta reći… mesec dana sam proveo u fotelji gledajući smorene igrače sa bezizražajnim licima na kojima nije bilo ni traga od bilo kakvih emocija. Ceo događaj mi je ličilo na putujući cirkus Monti Pajtona. Većina utakmica je imala formu pijačnog dana gde se svako za sebe trudi da postigne što bolju cenu za svoje noge i udomi se u nekom velikom klubu ukoliko već nije. Nezaobilazna intoniranja nacionalnih himni na početku svakog meča bila su tragikomična jer je većina igrača pojedinih reprezentacija ćutala pošto verovatno i nisu znali za koju reprezentaciju trenutno igraju. Neki smešni likovi iz Helvecije su čak mislili da igraju za svoj rodni kraj ili šta već. Organizatori su sa druge strane verovatno bili neprestano u strahu da se nešto nepredviđeno ne desi tokom trajanja utakmica, poput kiše, drona ili čega već da se car ne bi naljutio. To im se po završetku finalne utakmice sručilo na glavu – ali bukvalno!

13072018

ICEPISMO JUNAJTED - KEC U NIŠU!

Radnički iz Niša je posle 35 godina ponovo nastupio na evropskoj sceni. Pobeđen je tim sa Malte, pomalo kriptičnog naziva Gzira United FC. Ovaj simpatičan klub iz malog gradića u centralnom delu ovog ostrva u Sredozemnom moru je danima pre meča koji je simbolično odigran na veliki hrišćanski praznik Petrovdan, izazivao pažnju građana Niša koji su neumorno istraživali istorijsku pozadinu ovog nepoznatog protivnika.

Stadion na Čairu je bio pun, osim severne tribine koja je tradicionalno namenjena navijačima gostujućeg tima (video sam dvojcu). Atmosfera fenomenalna takođe. Naši momci su odigrali odlično, hrabro i napadački. Rezultat toga je pobeda od čak 4:0!

Gledanje fudbala uživo je uvek doživljaj sam po sebi. Slušanje komentara gledalaca je neprocenljivo iskustvo a zabava je (gotovo) uvek zagarantovana. Preneću vam samo neke najzanimljivije "opaske" sa ove utakmice...

Kako je Malta (izgleda) potpuno nepoznata nekim našim sugrađanima jedan gledalac je naglas razmišljao o tome gde se uopšte nalazi ta Malta kao i kakvo je vreme tamo. Procenio je da tamo sigurno stalno pada kiša a možda ponekad izađe i sunce :) Kada su u pitanju igrači ovog "čudnog" tima, taj "stručnjak" je pretpostavio da oni najverovatnije prepodne rade u nekakvim malteškim rudnicima a da popodne igraju fudbal za ovu Gziru :)

U niškom timu trenutno igra jedan simpatičan Japanac koga navijači posebno vole i cene zbog njegovog zalaganja na terenu. Elem, jedan prekršaj nad njim bio je posebno oštar pa je zbog toga među gledaocima izmamio povik: "Lele, ubiše nam Japanca!"

Maltežani su tokom utakmice bili vrlo smoreni. Valjda zato što kod njih stalno pada kiša i zato što naporno rade u tim njihovim rudnicima :) Čak se na momente činilo da zadržavaju igru iako gube ubedljivim rezultatom. Jedan crnoputi momak iz njihovog tima, valjda su takvi svi Maltežani, ko bi ga znao, je pred kraj utakmice koristio svaki predah da legne na travu i odmori malo. Jedan gledalac se naglas upitao: "Ovaj li spije na svaki prekid?"

Za još jedan interesantan momenat na ovoj istorijskoj utakmici pobrinuo se novi trener niškog Radničkog - Nenad Lalatović. On je zaradio jedno od najčudnijih isključenja u istoriji fudbala. Ali baš šmekersko! Žonglirao je sa loptom koja je završila u autu i izazvao oduševljenje kod objektivne niške publike.

Sve u svemu, idemo dalje, valjda?! Pa da vidimo koj će je na red? Fenjerčiki na Čair, kad zasvitnu, kraci će gi litnu...

06072018

Billy Idol je ikona osamdesetih godina. Roker u onoj pravoj, iskonski sirovoj varijanti koja polako nestaje pred muzičarima novije generacije koji bespoštedno menjaju iz godine u godinu svoj imidž ali i muziku koju izvode. Upravo ta njegova stalnost i vitalnost izazivaju apsolutno divljenje kod armije fanova. Rock ‘n’ Roll je kažu dobri poznavaoci ovog muzičkog pravca – život. To je stil oblačenja, pogled na svet, i još više od toga. To su kožne jakne, nitne, lanci, ponekad i jaki motori. To je stav prema životu koji se ljubomorno čuva i brani od naleta šunda i ostalih „melodija“ koje nas okružuju. To je nepatvorena ljubav prema muzici!

Ovaj „momak“, rođen u Stenmoru u Engleskoj davne 1955. godine kao William Michael Albert Broad (sic, nije ni čudo što je uzeo novo umetničko ime), postao je popularan u londonskom pank bendu Generation X. Solo karijeru je počeo nakon prelaska u SAD početkom osamdesetih. Njegov „opaki“ gitarista Steve Stevens, inače dobitnik Grammy nagrade, ostao mu je veran do danas a njihova zajednička magija i dalje traje. Billy je i jedna od prvih pravih zvezda popularnog muzičkog kanala MTV koji je obeležio mladost mnogih od nas.

Zašto pišem o ovom „momku“ (možda je ipak pravilnije napisati bez znaka navoda, ko bi znao). Pa zato što ga slušam već dobrih 35+ godina i zato što sam ga nedavno i prvi put video uživo i osetio njegovu neukrotivu muzičku snagu na Gitarijadi u Zaječaru. Na ovom koncertu, na kome je nastupio iako je imao ozbiljnih zdravstvenih problema i zbog toga otkazao dva predhodna koncerta, čuli su se i neki od njegovih najvećih hitova. Ponovo se iz njegovog grla u gitarskoj pratnji nenadmašnog Stevea čuo „Rebel Yell“ i „White Wedding“!

Njegovi singlovi „Dancing With Myself“ i „Mony Mony“ iz 1981. godine, „Hot in the City“ i „White Wedding“ iz ’82, „Rebel Yell“ i „Flesh for Fantasy“ iz ’84, „Catch My Fall“ iz ’85, „Sweet Sixteen“ iz ’87, „Cradle of Love“ i „L.A. Woman“ iz ’90, … trajaće večno. I kad Billy „Fucking“ Idol ne bude hodao zemljom…

03072018

Srpski osmaci su ove godine na polaganju završnog ispita iz srpskog jezika na kraju osnovnog obrazovanja i vaspitanja najviše problema imali sa famoznim pitanjem pod rednim brojem 9, odnosno sa tumačenjem glagola „kompromitovati se“ u rečenici „U našoj firmi kolega se kompromitovao sa nekom novom knjigom pesama“. Ponuđeni odgovori su bili:
- nametnuti se
- proslaviti se
- obogatiti se
- obrukati se
- hvaliti se
- zaneti se

Rešenje je bilo naizgled jednostavno. Trebalo je zaokružiti „obrukati se“. Međutim, većina đaka je zaokružila „proslaviti se“ pa čak i „obagatiti se“. Da li je ovo posledica gledanja riality programa (gde jedni druge prozivaju da su se kompromitovali, a učesnici su u isto vreme bogati i „slavni“) ili prevelike količine digitalnih informacija koje dopiru do njih iz različitih izvora? Sve u svemu, ispostavilo se da veliki procenat đaka ima površno znanje iz opšte kulture a u tu „branšu“ svakako spada i prepoznavanje alternativnih pojmova. Jeste da pomenuta rečenica nije bila sugestivna, čak možda prepuna zamki, ali ipak…

Ostatak Srbije, koji je (valjda) završio osnovnu školu se uključio u sveopštu raspravu o ovom nesrećnom glagolu. Mnogi su poput generala posle bitke, slavodobitno tvrdili, mada tek nakon pročitanog ključa pomenutog testa iz srpskog jezika, da njih takvo pitanje ne bi iznenadilo. A šta ćemo sa onima koji ne znaju ni da „uključe“ Internet?

Kompromitovati se je inače glagol koji vuče poreklo iz latinskog jezika. Može se slobodno „prevesti“ na stvarati o nekome loše mišljenje ili ugrožavati nečiji ugled, odnosno (o)brukati i (o)sramotiti nekoga.

Eh da su klincima ponudili i odgovor „blamirati se“ sve bi bilo drugačije. A mogli su… [pogledati antrfile, pardon umetak]

Inače, pomenuti glagol „pravi probleme“ i u drugim jezicima. Neues Deutsches Wörterbuch, profesora Karl-Heinz Götterta sa Instituta za nemački jezik i književnost Univerziteta u Kelnu, ovaj glagol definiše kao:

kompromittieren – eine Person bloßstellen, in Verlegenheit bringen

Die Verlegenheit (sramota) se dalje definiše preko imenica Die Unsicherheit (nesigurnost) i Die Hilflosigkeit (bespomoćnost), pa vi vidite…

Bloßstellen se definiše sa odrednicom „von anderen blamieren“ (biti blamiran od strane drugih, odnosno blamirati nekoga).

13062018

KRATAK PRIRUČNIK ZA UPOTREBU MUŠKARACA

Generalno postoje dve grupe muškaraca, posmatrano iz ugla „srećno“ udatih žena. Prvu grupu čine muškarci za domaću (čitaj: svakodnevnu) upotrebu a drugu grupu tako zvani spoljni momci za upotrebu u posebnim prilikama.

U ovom priručniku definisaću samo osnovne smernice za upotrebu muškaraca iz prve grupe. Dakle, u pitanju su „domaći“ muškarci. Ove preporuke ne treba shvatiti (pre)ozbiljno jer se zasnivaju na fikciji. To ne znači da ovaj post ubrzo ne treba proširiti novim idejama i preporukama…

OBLAČENJE:

a) Za dan: Birati praktične komade odeće i obuće, neutralnih boja da vas slučajno ne primete kada ste im potrebni. Ovaj tip muškaraca se, prema svim istraživanjima, ne razume u modu. Zato, ne brinite…

b) Za noć: Nosite isključivo one tipove pižama ili spavaćića koje se teško skidaju da bi muškarci iz ove grupe što pre odustali od svog nauma. Razmislite o učkuru koji je teško razvezati. To će ih sigurno odvaratiti od svoje zle namere i brže će zaspati iznureni pokušajima da savladaju tu prepreku. Donji veš nije bitan jer se plan i sastoji u tome da do njega ni ne stignu, zar ne?

SEX:

Obavezno nađite na Internetu pravila ponašanja u slučaju da ste sami u šumi u trenutku kada iznenada naiđe medved. Znate onu priču da treba da legnete, žmurite i pravite se mrtvi. Pročitajte je i zapamtite. Trebaće vam. Medved, odnosno muškarac za domaću upotrebu će malo njuškati a onda odustati od svoje prvobitne namere. Misija ispunjena! Ovo važi u slučaju da vi legnete u krevet pre svog nesrećno izabranog muškarca a on dođe nakon vas. Ukoliko pak on prvi legne a vi dođete kasnije, primenite sledeću taktiku – glasno, ali kao za sebe, izgovorite oproban skup rečenica vezan za stanje umora, neispavanosti, ili nekog ženskog problema za koji on nije ni čuo… Osetiće grižu savesti i odustati od svega. Ćutaće i praviće se da spava. Možda će čak pomisliti i da ste u PMS-u. Ako i posle ovoga imate utisak da ne spava, svalite na njega snažnu bujicu koja se odnosi na bilo koji kućni problem. Ko je pomenuo krečenje stana? Da, sigurno uspeva u svakoj prilici!

Ovo je samo početak. Vidimo se kada dođe vreme za nastavak…

23052018

Naslov ove objave pozajmio sam od Živka Nikolića i njegovog čuvenog filma iz daleke 1982. godine koji je nastao prema romanu Branimira Šćepanovića. Priča ovog filma je zaista bizarna. U jedno malo mesto negde na Balkanu, dolazi nepoznati čovek i odseda u opskurnom hotelu, bez novca i samopoštovanja. Kao i svaki stranac on počinje da izaziva pažnju i poglede meštana. Da bi se otarasio znatiželjnika i njihovih pitanja u ovom čudnom mestu u kome vlada duh intriga i međusobne zavisti, on pomalo lakomisleno izjavljuje da je došao da izvrši samoubistvo. Time izaziva još veću pažnju tih ljudi koji shvataju da će se u njihovom mestu dogoditi nešto zaista važno. Postaje centar sveta tih malih ljudi i njihovih neispunjenih života i upada u mrežu intriga sa nesagledivim krajem. Od tog trenutka on na sve načine pokušava da izađe iz te situacije i očekivanja ljudi koji ga okružuju da to stvarno i uradi. Nesvestan svoje sudbine on neumitno ide ka kraju koju je sam odredio…

Sigurno se svako od vas nekada našao u ovakvoj situaciji. Okružen ljudima koji od vas očekuju da uradite nešto što ste možda u trenutku svoje slabosti javno rekli pred drugima. To je ono osećanje kada nemate kud i kada osećate da rečeno morate ispuniti makar i na svoju štetu. Ukoliko u takvim trenucima nemate dovoljno samopouzdanja i snage da se oduprete okolini i postupite po svojoj savesti ili po božjoj promisli može vam se dogoditi da završite „ispod mosta“ kao nesrećni gospodin Goluža. Da li se možete odupreti saznanju da ćete razočarati ljude i da li je njihovo interesovanje za vas zaista iskreno ili je nastalo u želji da se nešto „veliko“ zaista dogodi nekome koga tek površno znaju?

Kako se otrgnuti i izaći iz pira malograđanštine? Kako izbeći usud reči? Kako smoći snage da kažeš NE i kad misliš DA? Možda svojevrsni epitaf (pre)velikog pesnika sa naših prostora Branka Miljkovića, odnosno naziv jedne od njegovih najboljih pesama govori više od praznih reči…

UBI ME PREJAKA REČ…

Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim.
Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu.
Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim,
To njeno zbogom beše premnogo i za česmu

MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA…

I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena,
Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom.
Sad sam niko i ništa – sam sebi svoja sena,
Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA…

Ne reče ko je krivac za taj metak od reči,
Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna…
U meni prošlo vreme kao parastos ječi,
A negde ispred oka mota se kosa crna

I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA…

Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.
Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste
U meni i za mene, kad mrak okom ubodem…

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA…

U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti,
Kunući ono zbogom što ga izreče ona.
A nije dobro nikom svom bolu da se sveti,
Neka sve ide Nebu, nek’ sudi Vasiona…

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA…

Ponekad i kad sve staro, možda nekome nevažno, nestane i kad nam je ponos zgažen, moramo smoći snage i izaći iz naosa svoje taštine i zbog viših ciljeva uraditi nešto što nam se u tom trenutku čini kao pogrešna odluka ali odluka koja može otvoriti neka druga vrata života i postati zalog neke drugačije budućnosti.

30032018

UPOZORENJE: OVA BAJKA JE IZGLEDA BEZ SREĆNOG KRAJA I MOŽE BITI NEKA VRSTA SAMODESTRUKTIVNE SATIRE ZA NEKE

U ovoj priči niko nije naivan, ni „crvenkape“ ni vukovi koji uvek vrebaju devojke koje same šetaju gradom ili šumom ako baš hoćete. Nazvaću vuka Gospodin Crni (Mr. Black ili Herr Schwarz ako niste iz ovih krajeva) da bi ga lakše identifikovali sa nekom pravom osobom iako je svaka sličnost (ne)namerna. Crvenkapa ostaje Crvenkapa, za sada, kao paradigma lakomislenosti. No krenimo redom…

Dok je ostatak sveta ludeo za gospodinom Sivim (Mr. Grey iz onog izvikanog filma sa vezivanjem i bičevanjem one nesrećnice) naša Crvenkapa je poželela avanturu sa gospodinom Crnim. Da, želela je da po svaku cenu bude drugačija. Već je i ovo dovoljno za zaljubljivanje i napuštanje svakodnevnog predvidljivog života, zar ne? Crvenkapa i gospodin Crni su se upoznali sasvim slučajno, ili je ipak bilo namerno ko bi to znao. Da li je bilo nešto više od samog upoznavanja Crvenkapa nikad nije želela da prizna, ni sebi ni drugima. Od tada su Crvenkapa i Crni počeli da razmenjuju bezazlene porukice i slike preko onih “društvenih” mreža. Gospodin Crni je bio zaista poseban u očima Crvenkape, snažan i jak, čovek koji je znao da pliva kao riba u vodi i da leti po nebu čudesnim zrakomlatom. Gospodin Crni je bio neumoran. Lajkovao je Crvenkapu na svim društvenim mrežama, a posebno u onoj „knjizi lica“. A Crvenkapa je izazivala neprestano njegovu pažnju, ali posredno i pažnju drugih vukova, jer je na slikama uvek bila sama i srećna.

Ali jednog dana bajka se završila ili ipak nije. Ko bi ga znao. Učesnici ove čudne bajke su nastavili da razmenjuju poruke i da se viđaju tajno ili ipak nisu. Ko bi ga znao?!

Koliko znamo, Herr Schwarz i dalje leti i vreba našu Crvenkapu ali i ostale „crvenkape“ kojima je dosadno u stvarnom životu i koje bi rado uskočile, bar na kratko, u neku bajku. Posledice izgleda nisu bitne…

Ne definiše nas greška već ono kako se mi prema njoj predstavimo… (Marina Kovačević)

06032018

Svet ideja. Svet ostvarenih ideja. Svet startup-ova.

Startup kultura se obično vezuje za generaciju "Z" i generaciju takozvanih "milenijanaca", mlade ljude koji svojim idejama sve više osvajaju svet. U današnjem svetu sve je povezano. (Skoro) sve je postalo deo globalne mreže, dostupne svuda i na svakom mestu. Internet stvari (IoT - Internet of Things) je postala nova reč o kojoj svi pričaju. Tako je i sa startup-ovima. Svi o tome znaju sve ali i niko o tome ne zna ništa. Buzz word koji menja način poslovanja i ubrazava ostvarivanje ideja, do same realizacije. Na sve strane niču tako zvani akceleratori (ubrzavači) i crowdfunding zajednice, preko kojih se mogu naći investitori i donatori koji su spremni da svoje vreme i novac ulože u nešto što ima potencijal. Rodila se čitava startup kultura a da toga nismo ni svesni.

Često posećujem tako zvane meetup-ove, skupove na kojima se razmenjuju ideje i slušaju case studies (studije slučaja) o uspešnim pojedincima koji su imali hrabrosti da stanu iza svoje ideje, da se za nju bore i ostvare svoje snove. Nove računarske aplikacije, visokotehnološki proizvodi "iz garaže" kako to Amerikanci popularno zovu, društveno angažovani programi... sve su to stvari oko kojih se može formirati startup - preduzetnički poduhvat koji može dovesti do realizacije. I novca, naravno. Volim da budem u tom svetu ushićenih geek-ova koji žive ponosno svojih "5 minuta slave", oslobođeni stega i predrasuda. Znanje i obrazovanje je u tom svetu na prvom mestu, važnije od svih reality-ja, starletizma i uopšte pogrešnih ideja oko kojih se okupljaju "oni drugi". Možda nisu popularni dok uče, idu na (prave) fakultete ali će svakako biti popularni kada dođu do novca. Da se opet vratim na to...

Treba biti hrabar i verovati u sebe. Možda je to glavna poruka ove priče. Ali i prečica do neke cice "bujnih" argumenata sa one druge "strane" koja možda ne zna šta je startup ali dobro zna šta je veliki novac. A možda je poenta u nečemu potpuno drugom?! Ko bi znao...

06032018

Kuhinjska ostava iliti špajz (od nemačkog die Speisekammer) u sebi krije mnogobrojne slatke (i slane) tajne i neispričane priče. Ona postoji odvajkada, kako se to ovde često kaže. Bila je deo starih, trošnih kuća naših predaka, udžerica, a nije ustuknula ni u savremenim domovima gde se izborila za svoj status među svim tim kuhinjskim novotarijama u obliku malih i velikih frižidera. Sama reč "ostava" vodi poreklo od glagola "ostaviti". U nju se, dakle, ostavljaju namernice da tu i ostanu. Da čekaju svoj trenutak i da budu pronađene kada su najpotrebnije.

Ostava je tu da odmeni podrum kada je zimnica u pitanju. Pravu ostavu možete poznati po tome što ima više nivoa, od kojih je jedan obavezno "povezan" sa spoljnim svetom i to preko otvora u zidu sa rešetkom. Kroz taj otvor nesmetano može da ulazi i izlazi vazduh i time provetrava njenu unutrašnjost. U ostavi se često tokom godine nagomilaju nepotrebne stvari, one koje se čuvaju "zlu ne trebalo". Sitnice, veće i manje, za koje mislimo da će nam nekad zatrebati. Pokvareni satovi, ukrasni papiri, prazne tegle i flaše. Nekada su se u ostavi čuvale i uredno složene oprane plastične kese, često i one od mleka koje se tada pakovalo u ambalažu napravljenu od deblje plastike. Bilo je to vreme kada su se naši stari sa poštovanjem odnoslili prema svemu što nekad ponovo može biti iskorišćeno. Ništa se nije bacalo i sve je imalo svoju svrhu i svoje mesto u ostavi.

Kuhinjske ostave imaju svoj tajanstveni život, poput starih dama koje se poštuju. One polako nestaju pred naletom ogromnih nemani, dvokrilnih frižidera u koje može da stane sve što bi se moglo naći i u ostavi. Oni imaju osvetljenu unutrašnjost, novoe koji se različito hlade, displej sa raznim informacijama a često i vezu sa Internetom kako bi se "sami" mogli dopuniti namernicama kada se za to ukaže potreba. Oni imaju sve ali i ništa. U njih ne mogu da stanu uspomene i sećanja. Nemaju dušu i tajnovitost koju imaju ostave. Ne stvaraju u nama onu neizrecivu draž kada u ostavi otkrijemo nešto što smo godinama tražili. Možda deo nama drage prošlosti. Možda nas same...