BLOGGOVANJE

BLOGGOVANJE: ŽENTLMAN/ONE
BLOGGOVANJE: ŽIVOT/TRENDSETERI/DRUŠTVO
BLOGGOVANJE: POLITIKA
Blog: Smart and Creative Life

BLOG: SMART AND CREATIVE LIFE

Život je svuda oko nas, ali su nam samo neke njegove sekvence interesantne. Moja percepcija života i događaja, odnosno društvenih tokova koji me okružuju nalazi se upravo u objavama koje pišem u okviru bloga 'Smart and Creative Life'. Odakle ovaj naziv? Pa, ukratko, nastojim da moj život ima neku elegantnu, smislenu notu ali i da bude istovremeno kreativan. Trudim se da na pravi način prepoznam suštinu stvari o kojima pišem. Da proniknem u samu bit teme koju obrađujem, dajući joj pri tom i formu koja bi zainteresovala čitaoce. Osnovne teme koje pokrivan blogom su muško-ženski odnosi (kroz rubrike ŽENTLMAN i ONE), moja interesovanja (kroz rubriku ŽIVOT), viralni trendovi i društveni tokovi (kroz rubrike TRENDSETERI i DRUŠTVO), i na kraju, što bi se na engleskom moglo iskazati kao last but not least - politika. Politika je na prostoru Balkana, nažalost, pokretačka sila svih događaja, alfa i omega naših života. Ostati uvek principijelan... to je po meni prava formula u pisanju dobrih tekstova. Proverite zašto!

Blog: Smart and Creative Life

17122015

Uvek pet koraka ispred ili dva iza.

Nedostižna Ona.

Graciozna i svesna svoje lepote dok hoda sama.

Sa pogledima na sebi… nedostižna Ona.

17122015

… ILI KAKO JE VOĐA PONEKAD LEPŠI U PRIRODI NEGO NA TV-U

Naslov knjige „Pinki je video Tita“ Jovana Popovića iz nekih davno prošlih vremena uvek mi nekako padne na pamet kada spazim ljude u svojoj okolini koji se predaju čarima obožavanja vođa i gospodara naše sudbine. Generacije i generacije stanovnika Srbije „obučavane“ su da sa strahopoštovanjem gledaju svoje vođe i da im svoju svest i nadanja predaju bez pitanja. Sada već legendarno obožavanje pok. predsednika Josipa Broza – Tita iz prošlog veka, zamenjeno je bezgraničnom verom u pok. predsednika Slobodana Miloševića koje nas je dovelo do ivice provalije a verovatno i korak dalje. Sada je nekako na red došao novi „reformator“ koji svojom harizmom, neprekidnim radom i kretanjem poput lovca u šahu pokušava da nas izvede iz krize. Međutim, sve to ide nekako traljavo sa poznatim dva koraka napred – jedan korak nazad sistemom. Negde se pomalo uštedi i zakrpi poneka rupa na ovom našem brodu sudbine a onda se otkrije neka nova u koju voda ulazi već odavno… Ako se tome dodaju ostale nespretne i pomalo smešne figure koje čine njegov šahovski tim situacija postaje još jasnija. Ranijih 99% podrške kojima se izražavala odanost vođama sada je zamenjena sa malo „realnijim“ procentom od 51. Taman dovoljno da se u demokratiji izbrišu oponenti.

Dok sam ovo pisao prisetio sam se mog susreta sa jednim predsednikom. Bio je to Danijel Ortega (šp. José Daniel Ortega Saavedra), legendarni sandinistički predsednik i vođa Nikaragve. Davne 1988. godine na stazama kamenitog Akropolja u Atini bio sam na samo par metara od njega i njegovih telohranitelja. Oduševljen zbog činjenice da sam ga prepoznao, izazvao sam čuđenje ostalih turista koji su tumarali levo – desno u svom otkrivanju čari nekih prošlih helinističkih vremena. Možda sam tada bio u svojoj levičarskoj fazi, koja se dešava u pauzama konzervatizma i liberalizma u mojoj glavi još od ranog detinjstva… Zbog svega toga moram priznati da izgleda niko nije imun na predivne i prodorne poglede vođa koji miluju naša lica dok ih gledamo puni vere u bolju budućnost. Opasno je jedino ako to postane pravilo a ne izuzetak…

27112015

Posle Noći veštica (Halloween) pred nama je još jedan praznik duboko ukorenjen u srpskoj tradiciji – Crni petak (Black Friday). Ovaj čudan „praznik“ pada prirodno u petak a nastao je u SAD. Dolazi odmah nakon Dana zahvalnosti (Thanksgiving Day), koji se proslavlja svakog četvrtog četvrtka u novembru mesecu. Crni petak označava početak sezone kupovine poklona uoči novogodišnjih praznika. Teorija zavere kaže da je pojam crni petak nastao tako što su se finansijski gubici kroz istoriju obeležavali crvenom a profit crnom bojom.

U SAD je ovaj dan već odavno dostigao vrhunac gluposti kada hiljade ljudi već od ranih jutarnjih sati (a često već odmah iza ponoći) hvataju red za pravi stampedo koji obično usledi nakon otvaranja vrata velikih tržnih centara – hramova shopping religije. Svađe, otimanja o proizvode, nesnosne gužve i nervoza čine posebnu draž kupovine ovog dana. Često padne i poneka žrtva, čisto da upotpuni doživljaj. U mom gradu, otvaranje tržnog centra nije donelo bujicu kupaca koji bi se gurali na ulazu preskačući one slabije kupoholičare kod kojih gen za kupovinu nije dominantan. Ljudi su evidentno zbunjeni samim posterima koji im predočavaju da su usred prave shopping groznice i da im je došao crni petak. Crni petak je ovde skoro svakog dana u toku godine, zar ne?

Ako ste mislili da je ovde kraj shopping praznicima, prevarili ste se. Postoji i Sajber ponedeljak (Cyber Monday). Dan kada svoja vrata širom otvaraju online prodavnice.

Mantra shopping religije odzvanja u ušima: kupi, kupi, kupi… više, više, više… brže, brže, brže… Dobrodošli novi vernici! Šta čekate?! Zar vi još verujete u neke tamo imaginarne i zastarele bogove koji pozivaju na odricanje, skrušenost, deljenje… Boring!

27112015

Moja istorija operativnih sistema je nekako ipak uvek bila u legalnim vodama, sa malim izletima tu i tamo u zonu nemirnih mora gde vladaju piratske posade. Prošlog vikenda sam i ja najzad popustio i instalirao novi operativni sistem kompanije Microsoft, Windows 10. Legalno, klikom na taster na dnu ekrana u statusnoj liniji operativnog sistema Windows 8.1. Elegantno, nema šta. Bio sam i ostao njihov verni korisnik od samih početaka pa do današnjih dana. Windows 3.11 je bila moja prva ljubav, ulaznica u svet PC računara davne 1998. godine. PC računari su nekako tek tada počeli da se „opasno“ približavaju Apple, Atari i Amiga vedetama prozorskih operativnih sistema iako je u pozadini i dalje radio stari dobri MS-DOS. Tada su moji stari „ljubimci“ ZX Spectrum i Atari ST sa stola preseljeni na police. Počela je PC era, bar kod mene… Sledeća stepenica je bio Windows 95. Kod njega sam takođe sačekao da se koju godinu pokaže i dokaže na tržištu. Moj je postao tek 2001. sa prvim laptopom do koga sam došao sticajem lepih i srećnih okolnosti. Ovo je već bila ozbiljna priča. Promocija praćena numerom grupe Rolling Stones „Start Me Up“ i pregršt novih mogućnosti počev od dial-up pristupa Internetu koji je u to vreme tek bio na putu da postane vrlo popularna igračka pa do famoznog Plug and Play principa instalacije hardvera i softvera. Ređali su se zatim na mojim računarima Windows 98, Windows XP, Windows 7 i Windows 8 (sa nadogradnjom na verziju 8.1 jer korisnici nisu mogli da prežale svoj omiljeni Start gumbić). Uzbuđenje i ono slatko isčekivanje dok se procenat koji prikazuje tok instalacije uvećava je sa svakom novom instalacijom bivalo sve manje i manje. Sve ove verzije su nekako ličile jedna na drugu. Tek je Windows 8 bio stvarno drugačiji, ali u negativnom kontekstu. Neprijatno „čudan“ i zaglavljen u nekom polusvetu između tableta i desktop računara, pa i samih navika korisnika. Ništa više nije bilo na svom mestu. Rušio nam je navike, što ponekad nije uopšte prijatno. Zato smo svi svoje nade usmerili ka „desetki“. Moram priznati da je on potpuno po mom ukusu. Šarmantan, kompaktan i grafički izuzetno uređen. Pločice su vraćene tamo gde su uvek i trebale da budu – ne na posebnom ekranu već u okviru Start-menija. Estetika i tehnika su se najzad našle na pola puta i sve to uspešno funkcioniše.

Windows su često posmatrali kao slabiju kopiju, mlađeg neuglednog brata Apple-ovog operativnog sistema koji je uvek bio „čistiji“, lepši i bolji. Međutim, Windows je uvek nekako lakše dolazio do korisnika. Bio je i ostao pristupačna „devojka iz susedstva“ za razliku od Apple-ovog operativnog sistema koji je gradio imidž „nedostižne devojke“ iz visokog društva. „Prozore“ većina nas iskreno voli opraštajući im sve one greške, rupe koje dovode do čestih upada virusa, trojanaca, crva i drugih štetočina do samih podataka koji su nam važni. Na drugoj strani su (kada je u pitanju lično korišćenje računara) ostali oni koji su uvek voleli da nešto „petljaju“ i da se muče – korisnici UNIX-olikih operativnih sistema. Međutim, trend je takav da i oni sve više liče na „naše prozore“. Voleo bih da i ja nekad u budućnosti krenem „putem kojim se ređe ide“ i da pređem u Apple svet „osobnih računala“. Kada su u pitanju mobilni uređaji, već sam tamo. A kad neko „preko brda pređe“ više se nazad ne vraća…

20112015

Konstantinopolj, Novi Rim na istoku… Viševekovna istorija istočnog hrišćanskog carstva, Vizantije, završila se njegovim padom 1453. godine pod vlast Osmanlija. Više od hiljadu godina Konstantinopolj je bio prestonica Istočnog rimskog carstva i Vizantije, na tački gde Evropa susreće Aziju. Konstantinopolj, taj drevni grad, bio je najveći i najbogatiji grad u Evropi tokom celog Srednjeg veka.
Branjen sa zapada dvostrukim zidom, a sa severa, juga i istoka okružen morem, Konstantinopolj je bio neosvojiv. Poslednji vizantijski car Konstantin XI imao je nesreću da sedi na prestolu u beznadežnim vremenima za carstvo kada se njegova moć već uveliko osipala, bez ikakvih izgleda na uspeh pred nastojanjem moćnog zavojevača da ga osvoji i potčini Alahu.
Grci, ujedinjeni sa vojno-trgovačkim postajama Venecije i Đenove pod komandom Đovanija Đustinijanija Longa, branili su grad i njegovu slavnu hrišćansku prošlost i tekovine. Opsada Konstantinopolja od strane nadmoćnijeg neprijatelja, preko 200.000 Turaka predvođenih sultanom Mehmedom II (kasnije prozvanim Osvajačem, el-Fatih) trajala je nedeljama. Grad je bombardovan moćnim topovima da bi se oslabila njegova odbrambena moć. Sa druge strane, neprijateljska flota je bila koncentrisana u Bosforu, spremna da odbije svaki pokušaj dostavljanja pomoći gradu sa mora. Branioci su dugo uspevali da spreče ulazak turskog brodovlja u zaliv Zlatni Rog masivnim lancem između grada i Galate. Time je severna strana grada bila osigurana od napada sa mora, što je omogućilo braniocima da se koncentrišu na odbranu zapadnih i južnih zidina. Odbrana grada je bila hrabra i antologijska jer se u Konstantinopolju branilo Hrišćanstvo. Na poziv osvajača da preda grad, hrišćanski car je odgovorio…

„Bože oprosti da živim kao car bez carstva. Ako moj grad padne, pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne, neka se spasava kako zna, a ko je spreman da pogleda smrti u oči, za mnom.“ Konstantin XI

Dugo očekivana pomoć sa zapada, od katoličkih vladara, nije stigla. Poslednji talas napada osvajača predvodile su elitne snage janjičara koji su napali teško oštećenu kapiju Sv. Romana. Probojem gradskih zidina koje su vekovima štitile grad i pogibijom poslednjeg vizantijskog vladara palo je i carstvo. Vizantija je prestala da postoji te davne godine. Nova svetska sila, Osmanlijsko cartsvo, je stupila na scenu. Konstantinopolj postaje Istanbul.

Centralni, istorijski deo današnjeg Istanbula gde su smešteni i značajni spomenici islamske kulture, nazvan je Fatih u čast sultana koji ga je osvojio. Ukoliko se nekad nađete u ovom izuzetnom gradu potražite tragove starog Konstantinopolja. Skriveni su i do njih je teško doći, ali svako novo otkriće doneće vam kao i meni neki neopisivi osećaj ponosa i sreće. Vredi se potruditi jer nije sve moglo biti uništeno i prepušteno zaboravu…

Ikone u monumentalnoj crkvi Svete mudrosti (grčki: Hagia = svet, Sophia = mudrost) se pomaljaju iznova i izlaze na svetlost dana nakon vekova provedenih ispod slojeva boje i maltera. Mozaici svetaca i gospoda Isusa Hrista traže svoj put ponovo da bi nam se prikazali u svom punom sjaju. Omphalion, mesto gde su krunisani vizantijski carevi unutar crkve i dalje postoji takođe. Kada napustite crkvu i zaputite se ka drevnom Hipodromu, ugledaćete čuveni Million, kamen odnosno tačku od koje su merene sve razdaljine do svetog grada Vizantijskog carstva. Nekoliko koraka dalje je i Basilica Cistern. Slavna prošlost živi i nikada neće nestati.

04112015

Počelo je zimsko računanje vremena, što znači da smo kazaljke (odnosno brojeve na digitalnim časovnicima) vratili za jedan sat unazad. Dogodio se „sat nedogađanja“, vremenska rupa u našim mislima i životima. Mnogi su, poput mene, imali utisak da po buđenju vreme stoji. Kao da su svi čekali one druge da načine prvi korak i izađu napolje. Ulice su bile tihe i puste.

Budući da i dalje koristimo tako zvano letnje i zimsko računanje vremena stalno se upravo u ovo vreme pokrene rasprava kako sve to utiče na nas, ljudska bića. Biljke i životinje ne obraćaju izgleda previše pažnje na te ljudske aktivnosti. Očito je da naš biološki sat nije imun na ovakve, makar i minorne promene. Pospanost, umor i druge unutrašnje manifestacije govore nam da se sa vremenom ne smemo (preterano) poigravati.

Pravo, astronomsko, vreme je ovo zimsko na koje smo se upravo vratili poslednjeg (punog) vikenda oktobra. Letnje računanje vremena je ljudska intervencija, nastala pre svega zbog ekonomske koristi budući da leti obdanica traje mnogo duže. Otuda i ideja da ćemo bolje iskoristiti dan i na taj način uštedeti energiju (Eh, taj kapitalizam!). U Srbiji se letnje računanje vremena praktikuje od 27. marta 1983. godine, a prva zemlja sveta koja je 1916. to uvela je bila (naravno) Nemačka. Rusija je jedna od država koje u poslednje vreme najviše eksperimentišu sa računanjem vremena (promena broja vremenskih zona i trajni prelazak na zimsko računanje vremena) u svom nastojanju da izgrade svoju izuzetnost po ugledu na američku (u originalu American exceptionalism). Tako je sam Putin prozvan gospodarem vremena! Ni neprikosnoveni vladar Turske, Erdogan, nije imun na dokazivanje kako svoje tako i izuzetnosti svoje nacije. Naime, mimo ostatka Evrope, vlada ove zemlje je odlučila da ove godine odloži prelazak na zimsko računanje vremena sa ciljem da podstakne veću izlaznost na parlamentarnim izborima?! Vreme i vlast su čuda prirode…

23102015

… ILI KAKO SAM IZGUBIO VERU U DRŽAVU I NJENE (NAT)PRIRODNE MOĆI

Verovali ili ne i meni se to dogodilo. Voda curi iz vodokotlića u kupatilu zbog moje, sada već višemesečne, nebrige. Nije to, da se razumemo, nešto dramatično – mlaz je i dalje mali i za sada nema nameru da preraste u poplavni talas i ugrozi komšije. Tu dolazimo do ključnog pitanja – kako je moguće da nas je sve briga za to. Mene, moju porodicu, komšije, kućni savet i naposletku kompaniju (javno preduzeće) koja se bavi vodosnabdevanjem i koja bi po svojoj vokaciji trebala da brine o resursu koji je krucijalan za njeno poslovanje. Ranije u (ne)srećno vreme socijalističkog društvenog poretka bi predsednik kućnog saveta ili njegov zamenik (prvi, drugi ili treći) bar jednom mesečno obilazio sve stanove u zgradi i svojim oštrim ali pravednim okom proveravao stanje električnih, vodovodnih i ostalih instalacija komšija i komšinica. Tada ovakva stvar ne bi mogla da prođe. Sećam se da smo svi „drhtali“ tog dana za koji bi bila zakazana mesečna inspekcija na najvišem nivou. Pojavljivanje imena stanara na oglasnoj tabli u sekciji izgrednika o kućni red bilo je ravno najvećoj sramoti za poštenog socijalističkog čoveka/đaka/studenta/trudbenika. Na toj instanci se sve i završavalo a kvar je morao da se otkloni u najkraćem mogućem roku. Tako se gradila društveno odgovorna svest građana.

U današnje vreme je sve obesmišljeno, pa i nesrećni kućni savet koji, by the way što bi se reklo, u mojoj zgradi čini samo jedna ličnost koja u maniru najboljih krimića prima naknadu koja je predviđena i za predsednika i za blagajnika. Podvojena ličnost, nema šta! Od provere instalacija, naravno nema ništa. Kada mačke nema miševi kolo vode, kako je to narod koncizno sročio.

Moja ranija ekološko-socijalna svest se tako srušila u paramparčad.

Paramparčad (turcizam za koji čak i u Hrvatskoj tamošnji jezikoslovci nisu uspeli da nađu adekvatnu lijepu njihovu riječ). Primer (izvor vukajlija.com):

– Ženče, ode ona tvoja kineska vaza!
– Aj, lele meni! Pa je l’ mož’ da se zalepi?
– Jok! Otišla u paramparčad!

Pomenuću i druge „slučajeve“ moje ekološke „neodgovornosti“ koja se u međuvremenu stvorila. Više se i ne trudim da odvajam plastiku iz otpada i odlažem u posebne žičane konstrukcije ispred zgrade ili ne daj Bože u kontejnere za plastiku. Jednih i drugih naravno nema. A kada se i na kratko pojave u našim životima nestanu brzinom svetlosti jer se svi nekako trude da ih što pre unište. Naravno, ni kompanija (javno preduzeće, šic) koja se bavi prikupljanjem otpada nije baš vodila računa o tome. Radnici koji obavljaju te poslove bi jednostavno sve bacili na gomilu, u kamion za odnošenje smeća. Ekologijo, eve me! Tako mi ostaje da uživam u tom odvajanju otpada na vrste i podvrste samo kada se na kratko nađem u inostranstvu.

Kako sve to rešiti… pa korak po korak, naravno. Na prvom mestu je lična svest građana koje ima ili je nema. Ako je nema onda ju je potrebno postepeno stvoriti i to ne prisilom nego na lep način, kampanjama i poklonima. Zašto korisnici kroz račune za komunalne usluge ne bi recimo dobijali i kese za odlaganje smeća (za svaku vrstu otpada posebna boja). Malo košta a puno znači. Znam, neki će ih koristiti za sve i svašta ali će se vremenom i to rešiti. Ako ih dobijaju stalno, drugačije će se ophoditi prema njima a postaće im vremenom praktičnije od malih plastičnih (da, da sve su manje i manje kao da su se supermarketi i dragstori po dogovoru urotili protiv nas). Vremenom će i sami građani nadgledati jedni druge i potkazivati se međusobno vlastima.

Da ne dužim… Trenutno, samo jedna nacionalna manjina (da je ne imenujem jer to nije politički korektno) brine o ekologiji kod nas. Iz kontejnera od odbačenog đubreta odvajaju plastiku, papir, staklo… i odnose ih u reciklažne centre. To je sramota za jednu državu (ili grad) koja uopšte pretenduje da sebe tako naziva i da pokuša da se na mala vrata ušunja u zajednicu „visokosvesnih“ naroda kakva je EU. To odsustvo organizacije i smisla u svemu ruši našu veru u državu i vlast koju kroz davanja i poreze finansiramo i održavamo u životu. Zato sve više ljudi odlazi odavde. Ne zato što je tamo lepše, nego što ovde nije dobro i što su izgubili vremenom želju da non-stop plivaju uzvodno.

Doviđenja!

14102015

U Srbiji se sve radi u poslednjem trenutku. Poslovi se odlažu, obično do trenutka kada se više nema kud. Nije bitno da li je u pitanju neka lična, mala stvar ili pak neki veći projekat, sve se odlaže i kampanjski završava (ili ne) kada se približi istek zacrtanog roka. Ovih dana, ili bolje reći meseci, je u mom gradu aktuelna rekonstrukcija pojedinih ulica. Čitavog leta i evo već rane jeseni se menjaju komunalne instalacije. Raskopava se i zakopava u nedogled. Prazan hod, koji je itekako bio prisutan tokom toplih (i suvih) letnjih dana je sada došao na „naplatu“. Ove nedelje se radilo čak i po kiši! Usput moram da spomenem da je prilikom rekonstrukcije vodovodnih cevi dolazilo do prekida snabdevanja vodom, što je normalno, ali da nijednim flajerom mi kao korisnici usluga nismo bili zamoljeni za strpljenje ili nam objašnjeno da ćemo danima kroz unutrašnje instalacije viđati pesak pomešan sa vodom – to već nije normalno. Mogući kvarovi mašina za veš, mašina za pranje sudova, bojlera, vodokotlića niko nije ni razmatrao. Zdravstvene implikacije takođe. Sve je to deo naše stvarnosti, pomislićemo svi. Međutim, zašto ne bi mogli da se bar usudimo da pomislimo da može i drugačije. To je daleko veći društveni problem i tiče se našeg odnosa prema institucijama i stalnom podaničkom odnosu prema vlasti kao takvoj. Takav odnos traje već vekovima unazad, za razliku od zapadnog civilizacijskog konsenzusa da je vlast servis građana a ne obrnuto!

Počinje grejna sezona a deo toplovodnih instalacija još nije spreman. Naravno, naplata tih usluga teče redovno za razliku od tople vode. Kada će sve biti završeno ne znaju ni izvođači radova. Brine me samo insajderska informacija koju sam načuo iz razgovora radnika na terenu – stanje u kanalima se baš i ne slaže sa projektnom dokumentacijom. Ovo sam naravno parafrazirao. U originalu je bilo: „Koja je sad pa ova cev?“ Eto tako teku naši dani dok se užurbano spremamo za prijem u EU… Ko je pomenuo priču o cvrčku i mravu? Ograđujem se unapred, ovo ipak nije pravilo i način života svih nas.

28092015

Reality programi definitivno nisu samo pobeda slobode izbora nad prinudom. Oni predstavljaju mnogo više od toga – način da se prikažu ideje i slike koje su često nespojive sa formatom televizije kao takve. Od interesantne psiho-sociološke drame, eksperimenta par excellence kada je u pitanju ljudski um i način ponašanja i interakcije sa drugim ljudima u ograničenom prostoru bez pojma o vremenu, ovi programi su „porasli“ do nivoa koji se na početku nije mogao ni naslutiti. Sada predstavljaju pravi poligon za voajerske naslade iz socio-patološkog miljea. Starletizam je pobedio ideje a grudi sam ljudski um.

Kakav trag ostavljaš za sobom
Šta te čini slobodnim, a šta robom
Jer čovek dva lica ima – jedno taji, drugo pokazuje svima…
(Partibrejkers, pesma Ćutanje)

Sadašnji učesnici svih tih eksperimenata više liče na neuspele pokušaje pobede nesvesnog nad svesnim. Svi oni su itekako svesni svog okruženja i kamera te sami kontrolišu cenzora u svakom od njih.

Mi ne idemo nikud i ne radimo ništa
Mi smo jedna velika hipnotisana gomila
Al’ ja znam ključ
Ja poznajem tu bravu
Otključaću i staviću ti svašta u glavu
Ja mogu da te zabavim
Ja mogu da te sludim
Ja mogu da te uspavam
Ja mogu da te budim
Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom…
(Partibrejkers, pesma Hipnotisana gomila)

Pokušaj građanskog otpora nad malograđanskom apatijom i povodljivošću nije uspeo. Peticije i protesti iz intelektualnih krugova, ma šta to značilo, nisu doveli do ukidanja reality programa. U ostalom, cirkus je preživeo bez obzira na proteste udruženja za zaštitu životinja, zar ne? Pa zašto ne bi pobedili i sami reality programi koji gledaocima bez sopstvenog osećaja za dostojanstvo, privatnost i životni stil kao takav, serviraju neke druge živote samo njima poznatih ličnosti na tanjiru. Socijalni milje ljudi koji „upijaju“ scene svađa, međusobnog nasilja, prizemnog rečnika i isto takvog načina razmišljanja i interesovanja koje ne ide dalje od 50-ak centimetara od učesnika reality programa, predstavljaju ljudi sa nedostatkom samopoštovanja i svojih života. Sve je to svojevrsni mizascen za mnogo dublju analizu društva koje uživa u ovakvoj vrsti zabave i prepričava viđeno radije od slika iz svojih života. Kolektivna destrukcija je odnela pobedu nad kreativnošću, bar na ovom ograničenom poligonu ljudske taštine (da pomenem samo i najnoviji projekat tv mreže Zjarr iz Albanije čije su „informativne“ emisije sa golišavim voditeljkama trenutni hit u svetu – ma kakav BBC rekli bi neki, ovo je stvarno bolje). Borba kosmopolitskog i palanačkog duha se vodi na više frontova i dalje traje. Budimo strpljivi!

06062015

Moj grad Niš je danas PozitivNI centar kulture i težnje da se kroz pokret, pesmu i umetnost prikaže drugo lice onih koji to žele.

Dušanova ulica u Nišu je danas bila mesto gde su kultura i osmesi na kratko pobedili automobile i gde su mladi, svako na svoj način, pokazali da ipak možemo biti PozitivNI (što je oficijalno ime ovog uličnog festivala). „Kao nekad“ je moto ovog festivala improvizacije i spontanosti, koji nas ponovo i pomalo nostalgično vraća u osamdesete i devedesete koje su obeležile prve izlaske „u grad“, nas koji smo tada otkrivali neki novi svet i gradsku atmosferu tokom dugih noćnih šetnji i „obeležavanja“ kafića koji su tada bili popularni. Mnogi od nas iz te „osamdeset i neke“ danas ne žive u ovom, sada rastrzanom gradu bez identiteta i budućnosti koju su nam oduzeli. Svojom ili tuđom voljom. Naš grad je tu da mu se vraćamo, ma gde bili…

„Moji dobri prijatelji žive u inostranstvu, u gradu gde je sve tako lepo uređeno, da ne moraš ni oko čega da se sekiraš. Ali zato moraš često da odlaziš iz njega. Čisto da bi osetio da si živ!“ (Ana Rusanov Vračević, glavna i odgovorna urednica – City Magazine)

06062015

Amsterdam, grad greha i umetnosti. Grad ljudi koji u njemu žive i onih koji u njega dolaze u potrazi za slobodom. Ovo je grad kroz koji je najbolje kretati se biciklom. Amsterdamci to znaju a turisti na to moraju da paze. Stari mostovi koji su premostili kanale, simbole ovog bisera svetske kulturne baštine, načičkani su kao osinjaci redovima ovih starih gvozdenih naprava na dva točka. Svaki bicikl nosi svoju priču koja traje. Retko koji grad na svetu ima tako izraženu normalnost nenormalnog, razlika koje se prožimaju i dopunjuju. Bicikli putuju između starih, uskih građevina koje pričaju istoriju prošlih vremena. Bicikli su tu da bi trajali i spajali nespojivo…

01052015

Prvi maj je zaista postao Praznik rada u pravom smislu tih reč(i). Liberalni kapitalizam u našim uslovima donosi i nova pravila, pa je tako zaista mali broj firmi koje ne rade na ovaj dan. Ljudi koji su u obavezi da rade i na ovaj dan, makar i skraćeno, sležu ramenima. U pogledima im se vidi sva nemoć i bespomoćnost pred sistemom koji im izvlači i poslednju dozu snage. Poslednji osećaj da su ljudska bića. Skreću poglede jer ne žele sažaljenje. A trebalo bi ga biti. Bar sa naše strane. Postali smo potrošači nove ere konzumerizma. Potrošači kojima se moraju otvoriti sva vrata. Ujutru, uveče, noću… Strašno! Želim da se vrati ono vreme kada su ulice za Prvi maj bile puste, radnje zatvorene… Vreme kada su svi imali ista prava da uživaju sami sa sobom ili sa onima koji ima nešto znače. Bar na ovaj dan. Makar ostali i bez hleba ovog Prvog maja…

21042015

Svi strahovi uvek imaju jedan uzrok. Svaka sredina, ma koliko mala bila, ima svoju organizaciju sa jačim i slabijim jedinkama. Vođe tako imaju svoje polje delovanja gde mogu širiti strahove i svoje „ideje“.

Početak mog detinjstva i školovanja tako je obeležio jedan anti-junak čiji je nadimak bio „Karadža“. Momak koji bi se u parku iznenada pojavljivao niotkuda i svojim čudnovatim hodom sa poskakivanjem širio strah među decom. Sva deca su ga se plašila. Bez izuzetka. Često bi samo prohujao parkom, koristeći pri tom najkraći put između dve tačke bez obzira na staze predviđene za šetnju. Ponekad se, međutim, zaustavljao i demonstrirao silu uzimajući deci loptu i šutirao je visoko iznad njihovih glava. Njihovi bespomoćni pogledi su hranili njegovu sujetu. Odrasli ga nisu ni primećivali. Jednostavno nije bio u njihovoj ravni.

Poenta ove priče je da se čovek u stvari samo treba izdići iznad svoje ravni i pogledati dalje ka horizontu. Nikada ne treba podleći anti-herojima, strahovima i nasilju koje šire oko sebe. Najveći vođa u nekoj ravni je u stvari mala i često nevidljiva figura na globalnom planu. Samo treba promeniti vremensku i prostornu distancu.

Šta je bilo dalje sa „Karadžom“ do danas nisam uspeo da saznam. Jednostavno je nestao iz naših života kako je u njih i ušao – brzo i najkraćim mogućim putem.

Jedna od činjenica koju verovatno ni sam „Karadža“ nije znao:

kharaja – otići, izaći (arapski)

18042015

Uskrs na selu. Ljudska toplina. Miris prošlosti koji se prožima sa trenutkom u kome mislimo da jesmo.

Manastir, daleko od sveta. Intiman i posvećen sebi i sopstvenoj molitvi. Drugačija nadanja i drugačija očekivanja. Samodovoljnost u svojoj najlepšoj formi.

Ponekad je život zaista lep. Iskonski čist i netaknut. Jednostavan kakav i treba da bude dok ga ponovo ne pokvarim. Osećam se tako oslobođeno. Lično slobodan.

„Avetinje vlastoljubive, bez dara, koji hrle samo moći jadnoj u susret, oni valjda ne sumnjaju, a ne znaju da je vlast ili moć robija, teška robija. Tu odmah izgubiš slobodu ličnu. Pod uslovom da si je i imao…“ (Jagoš Marković)

06042015

… ILI KAKO SE OD PARTIJSKOG APARATČIKA POSTAJE BOŽANSTVO.

Neki ljudi su stvarno perfidni. Ne znam šta je gore – kada se Neko pravi da ne zna šta se oko njega dešava ili kada se njegovi podanici utrkuju ko će više podržati njegovu (bučnu) sujetu? Kako je samo malo vremena potrebno da neko ko u Srbiji oseti da ima moć počne da gradi svoj božanski status. Negde visoko na Olimpu živi najlepši i najpametniji vođa, daleko od stvarnosti i života. Vođa koji zna da igra košarku, šah i koji se razume pomalo u sve i svašta (bar sudeći prema kvizu „Potera“). Odmah se stvaraju (nevidljivi) protivnici kako bi se što brže stvorio kult ličnosti, ljudi koji finansiraju tu šačicu buntovnika koji su skrenuli sa pravog puta i mediji koji poltronski prate ove „aktivnosti“. Naravno, Wolfjugend je već tu. Tuda-svuda, među slučajnim prolaznicima ili tamo gde se ukaže potreba za tim. Kao u stara dobra vremena. Nije ih potrebno posebno prizivati. Svako ima svoj motiv, zar ne? Sramota je, ali istovremeno i žalosno, koliko ljudi nisko padaju u strahu za svoju egzistenciju. Poltronstvo se uvek javlja tamo gde manjka demokratije i transparentnosti. Tamo gde vlada siromaštvo i beznađe.

„Neću da budem član mafije…“ (Bora Đorđević)

Živeo vođa! Šta reći?! Postajemo partiokratska država umesto da je stvoreno meritokratsko društvo kako je obećavano. Mada, kada bolje razmislim – oduvek je Srbija i bila partiokratski monstrum, u jednopartijskom sistemu i u doba višepartizma. Nikada se neće promeniti taj začarani krug jer i najveći stručnjaci i najbolji ljudi kad-tad popuste i potpišu pristupnicu. Sve se, dakle, svodi na naci(o)kratski sistem upravljanja koje regrutuje nove i nove članove. Ko ostane izvan organizacije ne može da računa na bilo kakvu poziciju u njihovoj hijerarhiji. To se šapatom prenosi jer nije zvanično proklamovano, ali je postalo praktično aksiom, nešto što a priori važi.

Ein Volk, ein Reich, ein Führer.

14032015

Srbija je zemlja kontradiktornosti. U svemu pa i u lepoti. Prelepe devojke, koje se retko gde mogu sresti u tolikom broju kao ovde, obučene u najprovokativnije moguće kombinacije koje se u Evropi ne mogu zamisliti kao deo standardnog dnevnog dress code-a. Tamo gde su kiša i vetar sinonim za vreme ljudi se oblače u skladu sa uslovima koje im okruženje diktira. Praktično ali uredno. Pravila postoje, tako da se ogromna većina ljudi u zapadnoj Evropi povinuje upravo onim trendovima koji odgovaraju njihovom uzrastu i polu. Odstupanja su tu, naravno, ali nigde ne možete naći toliko sređenih mladih devojaka u 10 ujutru kao u negde u južnoj Evropi, a tu pored neprikosnovene Italije gde je stil smisao života ubrajam i Srbiju. Ulični kafići u glavnim ulicama naših gradova trepere od lepote i života. Međutim, kako se udaljavate od ovog nestvarnog sveta i uranjate u pravi život, nestaje i lepote. Mlade devojke postaju žene, žene postaju starice… Život prepun života se pretvara u život bez života. Ružan i siv. Zabavu zamenjuju problemi, neplaćeni računi i stalna borba sa svakodnevicom. Žene su prinuđene da se svakog dana hvataju u koštac sa propalim brakovima bez ljubavi i sa decom i njihovim potrebama. Bez prava na sebe. Lepota nestaje. Nepovratno. Poput uvelih ruža koje su dobile za 8. mart. Ako su ih dobile…

04032015

Tokom perioda vladavine Nacista u Nemačkoj postojao je plan obnove Berlina odnosno izgradnje nove svetske prestonice – Germanije (Welthauptstadt Germania). Bio je to deo Hitlerove vizije budućnosti nakon pobede Nemačke u II Svetskom ratu. Albert Speer, prvi arhitekta Trećeg Rajha, izradio je veliki broj planova za izgradnju Germanije od kojih se samo vrlo mali deo i realizovao u periodu od 1937. do 1943. godine. Nemačka nije pobedila u drugom Velikom ratu a Germanija je ostala „sanak pusti“…

Sa druge strane imamo savremeni grandiozni projekat simboličnog naziva Beograd na vodi. Investicije veka kako je najavljivan. Taj projekat kada/ako bude realizovan predstavljaće novu prestonicu Balkana. Projekat Beograd na vodi je počeo da se ostvaruje. Istina vrlo stidljivo i verovali ili ne, jednim tipičnim objektom za ove prostore – kafanom. Dakle ne hotel, stambena zgrada ili šta već, nego upravo kafana. Da li je ambicija vladara Srbije potopljena već na samom startu? Premijerov plan da prva građevina bude grandiozna poslovna kula šeika sa nama dalekog Bliskog istoka se izgleda izjalovila.

Svi veliki (umišljeni ili ne) vladari počinju od velikih ostvarenja – nikako (ne daj Bože) od malih, prizemnih stvari. Nažalost, ponekad uhvatim sebe u razmišljanju da bi to On ipak bolje uradio. Bojim se samo da od srpske Germanije ne ostane isto samo maketa ili što bi neko rekao samo dugmići.

Ko je pomenuo onaj plovni put kroz Srbiju?! Ja ne! Srećom nije bilo ni makete već samo suludih izjava velikih spin majstora sa ovih prostora.

06022015

Sve više se stiče utisak da su se intelektualci povukli pred snažnim naletom onih čiji se glas čuje dalje i glasnije. Oni su jednostavno snalažljiviji, a to je osobina koja nije za potcenjivanje u društvu gde su ponovo nestale tek uspostavljene tanane klasne granice. Ove 2015. nam se tako ponovo događa 1945. godina. Svedoci smo totalne partizacije (uključujući neizbežne partijske komesare i branioce lika i dela neprikosnovenog vođe). Moram da se ogradim, naravno, sve ovo nije počelo ove 2015. godine. Počelo je mnogo, mnogo ranije. Samo smo nekako imali drugačija (postoktobarska) nadanja pa smo sve više i više razočaraniji i nemoćniji… Svedoci smo da ipak važi ono poznato pravilo da demokratija vlada samo dok neko (ili neka grupa, partija) ne dobije više od 50% glasova birača na izborima. Sve ostalo je istorija. Nadamo se ne ona suviše poznata koja se dogodila 1933. godine. Ćutati ili progovoriti? Mnogi ljudi su iskoristili svoju priliku i iz blata preko noći stali na čvrsto tlo i odjednom postali klasa za sebe. Nevidljiva ali čvrsta ruka pobednika koji tek sada ima dovoljno smelosti da prikaže svoje pravo lice.

Svima nama smeta toliko mnogo stvari ovde. Prosto se ponekad bojim da izađem napolje i suočim sa svim tim. Direktno – u lice. Nažalost, osećaj je isto tako bolan kao preosetljivost na sunce. Nepoznat za mnoge koji nemaju taj osećaj pa samim tim ni bojazan. To su isti oni kojima sada ne smetaju ulice pune rupa, beznađe, nepoverenje… Sve! A onda se uključi TV i čuje da će 2016. godina biti prosto fenomenalna. Samo treba uzdržati ovu nesrećnu 2015.
Da, samo što nije. I EU je tu, odmah iza ugla… Samo ga nikako ne uspevamo naći dok lutamo u magli prepunoj zabluda i prokockanog poverenja.

„Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja njime, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane – nikad ni doveka.“ (Ivo Andrić)

Prećutno smo prihvatili uslove života koji nam je serviran. Sve bi to nekako bilo i u redu da se sa takvim problemima suočavaju i oni koji nam to i priređuju. Međutim, oni žive u nekom potpuno drugom svetu, iznad oblaka. Više ne znam kako bi odgovorio na ono čuveno pitanje iz filma: „Jesi li ti muzičar?“ „Ne, nisam muzičar. U stvari jesam… Pa, ne, kažem nisam… Samo tetki da odnesem lek pa ću…“ A osećaj me nikad ne vara… Nažalost!

Samo osmeh! Ostalo i nije toliko važno. Zar ne? Ili ipak jeste?

26012015

U Grčkoj su u nedelju, 25.01.2015. održani parlamentarni izbori. Ubedljivu pobedu odnela je ekstremno levičarska partija Siriza. Na izborima su ostale partije dobile daleko manje glasova birača od Sirize. Na drugom mestu je konzervativna Nova demokratija, slede ekstremno desničarska Zlatna zora, umereno levičarska partija Potami (Reka), Komunistička partija Grčke, socijalistički PASOK i Nezavisni Grci (ANEL)… Tako je raniji eksperiment i pokušaj da se (pogrešno) pokloni poverenje Zlatnoj zori u nadi da se nešto može promeniti u zemlji i zaustavi put u ponor, konvertovan u podršku levici koja promene može da iznese bez negativne hipoteke koja ide uz ekstremno desničarske partije.

Cipras „premijer bez kravate“, kako ga mediji u svetu već nazivaju, najavio je veliki zaokret u politici Grčke i odnosu sa međunarodnim poveriocima. Ovaj političar je otvoreno rekao pre izbora da planira da otkaže postojeći finansijski sporazum o štednji i uništenju, kako ga naziva. Grčki birači su, izgleda, tu poruku ozbiljno shvatili i poklonili mu ogromno poverenje. Očekivano ili ne, usprkos upozorenjima (iskrenih ili neiskrenih) ostalih partija da bi to moglo da dovede do ozbiljnih potresa i haosa u zemlji. Uspon njegove partije mogao bi da uzdrma Evropu i potrese globalna finansijska tržišta.

„Danas je grčki narod ispisao istoriju; nada je ispisala istoriju“, rekao je sinoć Cipras u govoru hiljadama pristalica na trgu u centru Atine.

Grčka okreće, prema prvim najavama, list i zaustavlja svoje ponižavanje pred diktatom međunarodnih finansijskih organizacija i EU. Narod je izabrao nadu i budućnost. Da li je stvarno tako – pokazaće vreme.

Izbori u Grčkoj bude nadu i drugim ekstremno levičarskim partijama u Evropi. Izgleda da je kapitalizam, generalno, prešao Rubikon i da je narod shvatio da postojeći sistemi i međunarodno finansijsko ustrojstvo donose samo nevolje, pad životnog standarda svima osim maloj, odabranoj grupi država koje povlače konce. Ljudi se sve više odlučuju da prestanu da budu zatočenici svojih neoliberalno-kapitalističkih vlada koje bespogovorno slušaju diktate, prinuđene da pognute glave hodaju kroz maglu zbog svoje nesposobnosti da samostalno definišu zdravo životno i poslovno-finansijsko okruženje. Zaboravljajući, pritom, da njihovi glavni poverioci nisu međunarodne finansijske institucije kod kojih se bez ikakvog skrupula danonoćno zadužuju, već narod koji ih je izabrao zbog njihovih predizbornih (lažnih) obećanja.

Mi smo u Srbiji, nažalost, potrošili sve zalihe nadanja i poverenja. Na horizontu se ne vidi nijedan društveni pokret koji bi, poput Sirize, mogao da kaže DOSTA! Tonemo u moru nemoći, usprkos zvaničnim saopštenjima da smo i dalje na suncem okupanoj plaži.

25012015

Poznato je da se oko svake turske varoši okupljalo mnogo pasa…

Nažalost, tako je i danas. Stalna slika u našem tamnom vijaletu Srbistana. „Gradovi“ odnosno gradske vlasti nikako ne uspevaju da se izbore sa ovim problemom. Verovatno suviše zaokupljeni „rešavanjem“ drugih. Kao na primer održavanjem čistoće.

Pitanje pasa lutalica se rešava tako što se u stvari ne rešava. Tako što se okrene glava na drugu stranu i prokomentariše da takvih pojava nema u civilizovanom svetu. Nažalost, sve je manje svedoka koji mogu da kažu tako nešto jer je sve manje ljudi koji mogu da priušte sebi i da vide taj civilizovani svet. Da, podržavam raznorazna društva za zaštitu životinja i poštujem njihov rad. Naravno da se psi lutalice ne smeju uništavati. Međutim, svako kome nešto smeta mora da ima i rešenje kako se to treba rešiti. Gde su azili? Savremeni i prilagođeni normalnom životu u njima. Ako kažete da se psi lutalice ne smeju dirati – slobodno prikupite priloge i otvorite azil. Svi će priložiti. Tako zvanih „šintera“ nema više. Opet smo samo delimično prepisali neki propis iz EU. Zabranili smo nehumano postupanje sa životinjama ali nismo stvorili humano. Gde je zakon o vlasnicima kućnih ljubimaca? Da li se poštuje? Da li se zna poreklo svakog psa na ulici? Trebalo bi, zar ne? Da li su psi čipovani? Da ne govorim o problemu deljenja prostora i površina za igru dece i pasa koje njihovi ponosni vlasnici izvode u šetnju. Da li se neko od njih setio da pokupi iza njih? Ne! Da li se poštuje možda odredba o minimalnom rastojanju između pasa i dece koji se igraju u parkovima? Ne! Kod nas se to svodi na ono čuveno „neće… voli on decu…“. Naravno da voli, ili možda ne?! Jednostavno, decu koja to svesno ili nesvesno ne žele ne smemo izlagati traumama koje mogu ostaviti trajne posledice na njihov odnos sa životinjama. Ulice su nam kao minsko polje. Moramo hodati pognute glave i gledati ispred sebe i istovremeno voditi računa o onima koji su sa nama da ne bi slučajno upali u neku neprijatnu situaciju. Oh, tako se osećam čudno kada u nekom evropskom gradu mogu slobodno da šetam gledajući pravo ispred sebe. Ponosno!

Odgovori na sva ova pitanja su tu negde ali ih u stvarnosti nema nigde. Ovakvih stvari se setimo samo kada pročitamo vest da je nekog ujeo pas na ulici ili se nama samima dogodi neki neprijatan susret sa ovom vrstom „ljubimaca“. Totalna neodgovornost povodom problema koji se paradoksalno može rešiti setom povezanih propisa za vrlo kratko vreme.

U normalnom svetu recimo postoje ograđeni prostori za kućne ljubimce gde oni mogu slobodno obaviti svoje fiziološke potrebe. Pored tih prostora su kante iznad kojih su kesice koje je moguće (obligatorno) upotrebiti radi zaštite (su)životne sredine. Takvih „instalacija“ ima svuda – na šetalištima, na trim stazama ili stazama za bicikle (ha).

Svetiljke na Stambol-kapiji se gase već po akšamu (četvrti je od pet propisanih, obaveznih namaza, molitvi, koje muslimani svakodnevno obavljaju, prim. prev), pa psi lutalice već počinju da vrebaju svoju žrtvu…

25012015

Dnevni list „Politika“ danas proslavlja 111. rođendan. To je 111 godina izveštavanja, beleženja, istorije… Od tih 111 godina 36 „pripadaju“ meni. Naime, od kada sam naučio da čitam (a možda i pre toga) ona je moj izbor. Počelo je od delića te nepregledne celine satkane od različitih vesti, slika i komentara a danas je čitam „od korice do korice“, ne želeći da propustim nijedan detalj. Taj ritual se ponekad protegne na više dana. U međuvremenu, kao i drugi često posežem za kratkim informacijama na Internetu, ili ne daj Bože u drugim dnevnim novinama. Ipak, sve je to prolazno. Na kraju se uvek vratim „Politici“ jer svaka njena vest je više od vesti – stručan komentar i geneza problema. Intelektualno merljiva i neprolazna.

Ljudi se dele na čitaoce „Politike“ i one druge, čitaoce „The Times“ ili „The Guardian“ i one druge, čitaoce „Die Zeit“ ili „Die Welt“ i one druge… Kao i one koji radije pogledaju na sat da bi saznali vreme i one koji se radije to rade na svom mobilnom.

Tradicija i postojanost. Srećan rođendan!

23012015

Situacija u Srbiji postaje već izuzetno ozbiljna i po merilima najvećih pesimista i optimista, sve jedno. Intelektualci su izabrali da se brane zavetom ćutanja i da se povuču pred naletom primitivizma i improvizacije. Ljudi žive u šarenim obećanjima aktuelne vlasti – u Srbiji se to naziva nadom, a u ostatku sveta manipulacijom ljudskom svešću.

Dok se na jednoj strani (kao) štedi na drugoj se bukvalno rasipa. Država nikako ne uspeva da smanji svoje troškove poslovanja a traži od naroda da „štampa dvostrano“ kako se ne bi trošilo previše papira. Degradacijom zaposlenih u zdravstvu i u prosveti, smanjivanjem „plata“, sadašnja kriza će se preneti i na više sledećih generacija. Deca će shvatiti gde se nalaze, a ona definitivno brže shvataju od odraslih, i spakovati kofere! Za razliku od odraslih deca više ne veruju u bajke. Da li će neko staviti prst na čelo zbog toga. Ne verujem. Nema ko! Oni koji su zaduženi za to ili nemaju čelo ili su postali suviše nadmeni pa su im prsti zauzeti drugim stvarima.

Zato naše ćutanje kao opredeljenje i hod na prstima treba što pre zaboraviti i nastojati da se probudi svest… Severna Koreja i nije više tako daleko.

PS Ko još nije shvatio iz ove priče da mora da nauči engleski, nemački ili norveški neka što pre shvati. Bajka o ulasku u EU će i 2020. počinjati istim rečima kao što počinje i danas: „Za 5 godina…“

23012015

Nemam pretenziju da menjam svet ali želim da učestvujem u njegovom oblikovanju. Smart and creative. Znam da ne mogu prevariti vreme. Želim samo da ostavim nešto iza sebe. Bar na kratko, jer godine jure a dani se vuku.

Every day above ground is a good day…

Generalno, vrlo je teško baviti se kreativnim stvarima u okruženju u kom preovlađuje drugačiji sistem vrednosti. Međutim, prostor uvek postoji, kako u on line tako i u off line životu, samo ga treba prepoznati – na pravom mestu i u pravom trenutku.