BLOGGOVANJE

BLOGGOVANJE: ŽENTLMAN/ONE
BLOGGOVANJE: ŽIVOT/TRENDSETERI/DRUŠTVO
BLOGGOVANJE: POLITIKA
Blog: Smart and Creative Life

BLOG: SMART AND CREATIVE LIFE

Život je svuda oko nas, ali su nam samo neke njegove sekvence interesantne. Moja percepcija života i događaja, odnosno društvenih tokova koji me okružuju nalazi se upravo u objavama koje pišem u okviru bloga 'Smart and Creative Life'. Odakle ovaj naziv? Pa, ukratko, nastojim da moj život ima neku elegantnu, smislenu notu ali i da bude istovremeno kreativan. Trudim se da na pravi način prepoznam suštinu stvari o kojima pišem. Da proniknem u samu bit teme koju obrađujem, dajući joj pri tom i formu koja bi zainteresovala čitaoce. Osnovne teme koje pokrivan blogom su muško-ženski odnosi (kroz rubrike ŽENTLMAN i ONE), moja interesovanja (kroz rubriku ŽIVOT), viralni trendovi i društveni tokovi (kroz rubrike TRENDSETERI i DRUŠTVO), i na kraju, što bi se na engleskom moglo iskazati kao last but not least - politika. Politika je na prostoru Balkana, nažalost, pokretačka sila svih događaja, alfa i omega naših života. Ostati uvek principijelan... to je po meni prava formula u pisanju dobrih tekstova. Proverite zašto!

Blog: Smart and Creative Life

29122016

Kafana je kratko rečeno INSTITUCIJA u Srbiji. U kafanama je sklapaju poslovi, nalaze drugovi „do groba“ ali i rasturaju brakovi… :) To je način života kome se mnogi opiru ali ga ipak u nekom trenutku prihvate kao svoju sudbinu. Baš kako kaže i jedna od kafanskih ikoničnih pesama: „Kafana je moja sudbina, ona me je sebi uzela“. Postoje i primeri pesama koje su sasvim na drugom kraju spektra percepcije kafanskog života. Navešću samo jedan drastičan primer: „I tebe sam sit kafano, da bog da se zapalila“.

Etimološko poreklo reči „kafana“ je očekivano. Ova reč u srpskom jeziku, koja je danas i u svetu postala opšte prihvaćana (poput famozne reči vampir), potiče iz turskog jezika – od reči kahvehane, u značenju kafedžinica/kafić. Mi smo ovu reč ipak nadogradili i stvorili nešto između kafića i restorana. Takve su, u ostalom i kafane – uvek nešto između. U savremenom turskom jeziku postoji slična odrednica kao i u našem jeziku kahvehane kültürü, što govori u prilog koliko se kafići i kafane sveprisutni tamo i ovde, i koliko prožimaju celokupnu socio-aktivnu kulturu življenja. Kada smo već u domenu istorije, mora se podvući da je prva kafana u Evropi otvorena u Beogradu 1522. godine na Dorćolu. Tu kafanu je naravno vodio Turčin :) Ako hoćemo da budemo do kraja korektni, u Nemačkoj je otvorena prva gostionica (neki kažu davno pre 14. veka) ali su se tu gostima pružale i usluge koje prevazilaze ovaj ne tako dugi tekst… Prema tome – da se zna kafana je kafana!

Kafane su bile i ostale kultna mesta boema i meraklija, ali i običnih ljudi koji se tek povremeno nađu pod njihovim magnetno-privlačnim okriljem. Poseban termin se kod nas vezuje za kafane nižeg kvaliteta, mesta na kojima se skupljaju ljudi sumljivog morala koji nemaju pretenzija ka istraživanju kafanske kulture već samo za „ićem i pićem“. To su tako zvane birtije (ponegde i bircuzi). To su male seoske ili gradske kafanice odnosno krčme, u kojima se uglavnom pije i druži (sam sa sobom ili u društvu).

20122016

Evropa kakvu znamo i volimo nalazi se pred velikom prekretnicom. Ugrožen je naš sistem vrednosti (mada je vrlo diskutabilno govoriti o tome kada živite na Balkanu). Ljudi, slike koje nas okružuju, građevine… sve može nestati već sutra pred nalatom druge kulture koja iako na svakom koraku apeluje i poziva na mir koji je (navodno) u njenoj biti, neprestano iskazuje najgori oblik besa. Da li je taj bes opravdan ili ne, može se diskutovati u nedogled, ali je bes ipak bes i niko nema pravo da sa namerom oduzme život drugome u ime druge vere!

Berlin je (ponovo) pao! Teroristički akt je odneo nove živote. Najgore u svemu tome je što je ugrozio osećaj sigurnosti kod ljudi. Skinuo im predbožićne i prednovogodišnje osmehe sa lica. Ubica, vozač kamiona koji je usmrtio ljude na Božićnom vašaru u Berlinu naletevši na njih biće okarektarisan kao „neprilagođeni“ stranac. Da li je u pitanju čovek koji je došao u Nemačku na talasu izbeglica? Istraga će tek polazati. Zvuči zlokobno. Islamska država je već preuzela odgovornost za napad sa tvrdnjom da je ubica bio njen „vojnik“.

Izbeglice bi trebalo da su ljudi koji cene parče hleba koje im neko udeli u nevolji. Postoje izuzeci i to oni najgori. Treba apelovati na pribranost. Treba ostati jak u ovakvim trenucima. Treba pokazati da za ovu planetu ipak ima nade i da na neprijateljstvo ne treba odgovarati novim neprijateljstvom koje će samo izazvati lavinu smrti. Osveta je najgore rešenje. Ljudi su individue i svako generalizovanje predstavlja strašan greh koji osuđuje mnoge nevine.

Postala si svesna svoje novootkrive lepote u 45+ kojoj se dive stotine tvojih „obožavalaca“ na društvenim mrežama a pri tome ti nije bitno da li ih poznaješ ili ne. Dođe ti da poljubiš svoju novu figuru u ogledalu kojoj se više puta u toku dana diviš. Proglasila si sve one zajedničke ručkove i večere sa članovima porodice reliktom prošlosti koja te je gušila jer se sada hraniš samo voćem…

Nemačka kancelarka, Angela Merkel, izjavila je odmah nakon ovog strašnog događaja:

„Wir werden die Kraft finden für das Leben, wie wir es leben wollen“ ili u prevodu „Naćićemo snagu za život kakav želimo živeti“

Postojeći evropski sistem vrednosti se mora očuvati po svaku cenu. Humanost i želja da se pomogne drugima mora biti jača od pokušaja svakog pojedinca da ga uništi.

Pakleno danas zvuče stihovi stare pesme grupe (RE)FUGEES („Izbeglice“) – „Ready or Not“…:

(RE)FUGEES – „Ready or Not“

Ready Or Not, Here I Come, You Can’t Hide Gonna Find You and Take it Slowly
Ready Or Not, Here I Come, You Can’t Hide
...
Ready or not, refugees takin’ over.

18122016

Da li znate ko je Mateo Tun (Matteo Thun)? Ne verujem. Nisam znao ni ja do pre neki dan! A verujem da svi znamo imena (skoro) svih estradnih „umetnika“, pevačica i pevača, starleta i „farmera“… Krenimo redom. Mateo je izuzetan arhitekta i dizajner. Wikipedia kaže da je rođen 1952. u Bolcanu, Italija. Studirao je na akademiji u Salcburgu pod patronatom austrijskog umetnika Oskara Kokoške (Oskar Kokoschka). Put ga je kasnije odveo u rodnu Italiju gde je diplomirao arhitekturu, sada već davne 1975. godine. Mateo je do sada radio na brojnim projektima za takve kuće kao što su Artemide, Illy, Philips Electronics, Missoni, Porsche Design, Villeroy & Boch, Vapiano… Za svoj izuzetan doprinos u sferi industrijskog dizajna dobio je čak tri puta prestižnu nagradu ADI Compasso d’Oro. Istakao se i u arhitekturi. Hotel u Hamburgu, koji je on projektovao (nosi naziv „Side Hotel“), izabran je za hotel godine 2004…

Moram da stanem. Zašto ovo pišem. Pa, odgledao sam interesantan prilog o njemu u emisiji Euromaxx, TV stanice Deutsche Welle. U tom prilogu je ovaj izuzetan čovek predstavljen kao nosilac, nadam se, novog talasa koji nosi naziv „No Design“. On je arhitekta i dizajner koji se ne potpisuje ispod svojih dela jer smatra da objekat treba da sam ispriča svoju priču! Neverovatno, kultni čovek koji ne želi da izgradi kult svoje ličnosti. Skromnost je vrlina.

Da završim… Da li znate ko je Mateo Tun (Matteo Thun)? Sada znate! I sigurno ima više značajnijih projekata od „projekata“ svih estradnih „umetnika“ sa ovih prostora zajedno!

Ukoliko želite da saznate nešto više o ovom izuzetnom čoveku i njegovom radu, predlažem vam da krenete tragom sledećih linkova:
www.matteothun.com
www.matteothunatelier.com
http://www.dw.com/en/architect-and-designer-matteo-thun/a-36722819

18122016

Jutros sam imao bliski susret sa jednom pravom vešticom. Dobro, bila je ciganka koja proriče sudbinu po zgradama, ali nema veze. Zaustavila me je na hodniku (da, još ne zaključavamo glavna vrata…). Imala i pomoćnicu. Elem, ozbiljno mi je rekla da imam stresan posao (manje-više), da sam puno sreČan, da imam lepu ženu i decu i tako to… I dok sam pokušavao da se iskobeljam iz ove situacije (već je ultra desničar u meni počeo da me opominje), rekla mi je: „Čekaj kume, ima još nešto. Ima jedna druga žena koja ti izvlači energiju preko belog maga. Uzela ti je dlaku sa glave i sad te progoni jer te voli. Daj, donesi mi konac iz kuČe da rešimo to…“ Tada sam već uspeo da pobegnem i uđem u lift. Iskusno sam pritisnuo taster za sprat više. Nisam ni ja naivan! Posle pet minuta neko zvoni na vratima. Ona! Da li je već obišla celu zgradu, svima prorekla sudbinu, pa došla kod mene – ne znam?! Nisam otvorio. Ipak volim da sam upravljam svojom sudbinom. Ali… od sutra okrećem novi list. Počinjem da nosim kapu da ne bi na sve strane sejao dlake sa glave. Svašta može da se desi… I definitivno, počinjem sa potragom za tom ženom koja oduzima energiju. Moram da je nađem, nikad se ne zna!

03122016

… ILI BRZA HRANA GASTRONOMSKE KULTURE BALKANA

Burek ima dugu i bogatu tradiciju na području Balkana. Smatra se da naziv burek potiče od turske reči “bur” što znači savijati, mada postoje indicije da svoje korene vuče i iz persijskog jezika. Danas se u savremenom turskom jeziku za burek koristi naziv börek i on se obično pravi sa slanim sirom. Kako je burek teška i masna hrana, često se za vreme jela koristi sa jogurtom. Smatra se da je recept za moderni okrugli burek razvijen u Nišu, gde ga je još davne 1498. godine, predstavio čuveni turski pekar Mehmed Oglu iz Istambula. Tada je sve počelo… Danas su pre svega Srbija i Bosna i Hercegovina ostale bastioni bureka i čuvari tradicije po kojoj burek nije burek ukoliko mast ne curi niz bradu i podlaktice tokom jela. Takođe, esencija bureka je i u trouglastoj formi parčeta koje se jede. Onaj turski više ni nema pravi ukus. Video… čuj, probao (u „Njemačkoj“ i Istanbulu)!

Nepisane činjenice o bureku:

Kada se kaže burek, kod nas u Srbiji se obično misli na burek sa sirom. Svaka druga vrsta bureka mora se posebno naglasiti kako ne bi došlo do zabune. Međutim, postoje i druge škole mišljenja (među pravim gurmanima i stručnjacima za burek i orijentalistiku) koje priznaju samo burek sa mesom dok ostale vrste bureka sa omalavažavanjem zovu obične pite. Tako malo dalje… u Bosni i Hercegovini važi pravilo da je burek-pita burek sa mesom dok ostale vrste bureka oni smatraju izmišljotinom „Srbijanaca“ (pitama sirnicama, krompirušama i slično). Sve u svemu, pored već pomenutih bureka sa sirom i bureka sa mesom, može se naći burek sa pečurkama, sa spanaćem (blitvom ili drugim vrstama povrća), sa krompirom ili pica-burek. Zabeležene su pojave i praznog bureka ali i pomodarskih verzija poput onih sa jabukama i cimetom, sa čokoladnim kremom i slično. Međutim, pravi ljubitelji bureka ove podvrste jedu samo krišom zbog očuvanja integriteta svoje ličnosti.

B kao Burek. Imenica muškog roda. Pre svega zbog toga da bi se naglasila muška priroda ove hrane (za razliku od pite, koja je ženskog roda). Zbog toga se početnicima obično preporučuje da prvo vežbaju sa pitama a da tek onda pređu na burek. Po kulinarskoj definiciji, ipak, burek je vrsta pite, odnosno jelo od razvučenog testa sa nadevom. Burek spada u kategoriju konkretne hrane, odnosno hrane u pravom smislu ili, kako se još ta kategorija naziva, hrane od koje „ne dršću noge“… (fragmenti iz posta o bureku blogera Ridjobrkog)

Burek se po nekom nepisanom pravilu jede isključivo za doručak (ili vrlo rano ujutru nakon završenog provoda u gradu), tako da njegovo konzumiranje u doba dana koje se obično vezuje za ručak ili ne-daj-bože večeru predstavlja veliku jeres. Svaka greška zabeležena na javnom mestu izaziva ispitivačke poglede koji su usmereni na to da počinilac oseti neku vrstu nelagode i odustane od svoje zle namere.

Kalorijska vrednost „četvrtine“ bureka (kako se to označava na jugu Srbije) ili 250 gr (što je odgovarajuća količina ako je kupujete negde severnije) nikad nije otkrivena. Čuva se kao tajna koju niko ne sme saznati. Čak ni najzagriženiji nutricionisti nikad nisu pokretali ovu temu. To se jednostavno ne sme. Postoje indicije da se kalorijska vrednost četvrtine bureka sa mesom penje i preko vrtoglavih 650 kalorija! Uživanje u hrani ponekad nema alternativu.

Pričaju stari, prisećajući se svojih prvih bureka, da su ih nekada umotavali i u novinski papir. Tada ni otisci vesti na hrani nisu bili problem. Malo olova nikoga nije ubilo…

PRIJATNO!

30112016

Drug Fidel je otišao. Sada verovatno već tamo negde gore ispija rum sa Če Gevarom i uz kubanske cigare raspravlja sa njim o Donaldu Trampu. Long time no see!

Završila se jedna era. Jedan čitav period vremena u kome smo znali za Kastrovu Kubu. Kako ćemo je sada zvati? Raulova Kuba? Ne, sigurno ne! Da li će sa ulica nestati stari američki automobili iz pedesetih godina? Da li će ljudi početi da zarađuju više od jednog dolara dnevno?

Kuba je revolucijom ostala zaleđena u vremenu. Imali su sve ali nisu imali ništa. Sve što je ostalo su pesma i ritam. Osmesi prepuni siromaštva i sreće. Preko mora je od kubanskih imigranata nikla Mala Havana u SAD. Hiljade i hiljade ljudi je prebeglo u Ameriku verujući u neku drugu ne-revolucionarnu stvarnost. Sada, kada Fidela nema više, sa setom uživaju u svojoj radosti. Bili su u pravu što su otišli, zar ne? Ne, nisu bili u pravu. Uvek je lako otići…

Nikad nećemo saznati pravu istinu. Mislim da to samo Kubanci mogu. Živeli su u raju sa ugašenim svetlom. Sada je vreme da se svetlo upali i sazna istina. Mi je moramo saznati. Možda na to imamo pravo više nego oni sami. Medeni mesec koji je trajao duže od pedeset godina se završio. Više nema revolucije koju je moguće prodati turisti sa slamnatim šeširom i cigarom u ruci… Ipak, mislim da ćemo dugo biti zaglavljeni u postistini, terminu koji je čuveni Oksfordski rečnik proglasio za reč godine. Ove 2016. godine…

Postistina (post-truth) je pojam koji se odnosi na okolnosti u kojima objektivne činjenice imaju manji uticaj na oblikovanje javnog mnjenja nego emocije i reakcije u društvu ili lični i pojedinačni stavovi…

Laku noć, Kubo. Bilo je lepo poznavati te! Više nema opravdanja bežati od tebe. Više nema opravdanja otići do tebe. Ili ipak ima? Da, sigurno… Želim da verujem u to. Želim da mislim da će se sve promeniti ali i da će sve ostati isto. Želim da verujem da će prelepe Kubanke i dalje motati čuvene cigare na svojim preplanulim butinama… (ovo je već smislio Đorđe Čvarkov iz Državnog posla). I to je deo definicije poluistine.

Hasta siempre, Comandante!

17092016

Na trenutak sam bio sa njom, razgovarao, maštao. Bila je na kratko samo moja i ničija više. Kao da je pobegla od svih koji je traže i dozivaju je. Sakrila se u moj san uz zavodljiv miris vina. Negde, u polumraku nekog stana ili kafea. Došla je u moj san spontano i graciozno kako samo ona to ume. Da li je pravi trenutak da otkrijem njeno ime? To je možda samo običan niz slova koji bude nečiju pažnju… Ne, njeno ime je više od toga. Ono je poetičan niz glasova. Skladna nit zvukova koji je tako plastično opisuju i identifikuju. Monica Anna Maria Bellucci.

Ona je dečački san iz Malene, grešna svetica Marija Magdalena iz Stradanja Hristovog, pa čak na trenutak i Bondova devojka. Ili možda… lik iz uvrnute mašte jednog reditelja. Uvek tako lepa i plemenito erotična bez obzira na to šta radi.

Nisam zabeležio taj trenutak sa njom slikom jer je bio samo san. Taktilno nestvaran i uzbudljiv. Trenutak sreće koji sam uspeo da proživim na drugoj strani, iza životne zavese. Nije mi ostao ni njen autogram, ni trag crvenog karmina sa njenih usana jer je sve bilo crno-belo. Ne znam ni da li sam stigao da joj kažem zbogom na kraju jer kraja nije ni bilo. Pretvorio se jednostavno u prah sa prvim jutarnjim zracima iako sam pokušavao da ga ponovo dozovem i pretvorim u novi početak. Samo znam da je to bila ona…

PS Ako bi smo bili krajnje sitničavi ili raspoloženi da se bavimo phihoanalizom, ovakvi snovi su posledica nekih stremljenja, podsticaja ili samo reakcija na neki događaj iz stvarnog života. Kao na primer neobjašnjiva opsednutost njenim Instagram profilom @monicabellucciofficiel. Ne, ne… nisam imao teško detinjstvo :)

06092016

Ponekad se svi zapitamo u šta se ovaj svet pretvorio. Da li svi mi živimo u nekakvom riality programu i da li riality možda živi u nama? Toliko se besa nagomilalo u svima, promašenih prilika, osećanja nemoći i izneverenih očekivanja. Počeli smo da mrzimo druge ljude, pa čak i kišu što pada. Retko uspevamo da pronađemo bar malo ljudskosti u nama, a i kada je pronađemo na kratko ubrzo je izgubimo pred naletom svakodnevnih briga kojima smo okruženi i neke neobjašnjive samodovoljnosti koja nas nagriza do srži.

Zbog svega ovoga stvarno nadrealno zvuči da postoje ljudi koji su spremni da volontiraju, da pomažu drugima i da za to očekuju samo jedno… hvala ili bar osmeh, a ponekad ni to. Zapitajte se da li ste i vi spremni da podučavate decu u nekom siromašnom i prašnjavom selu u Keniji, ili da pomognete strancima na ulici ponudivši im kafu, razgovor i privremeni krov nad glavom? Zašto sve ovo pišem? Zato što sam u jednom tekstu u nedeljnoj „Politici“ otkrio sam da na svetu postoji jedna Milica. Ovaj tekst i njen blog koji sam naknadno pročitao, toliko su uticali na mene da sam morao da napišem nekoliko redova o ovome. Jedno njeno putovanje bilo je potpuno drugačije – ona je učinila da se nekolicini dece vrati osmeh na lica…

Na mom dvomesečnom putovanju po Keniji, u selu na ostrvu Rusinga, naišla sam na 15 devojčica i dečaka u školi na poljani. Imala sam dve opcije – da budem pored njih nekoliko dana, okačim slike na Instagram i odem dalje ili da ostanem i iskoristim blog da bih prikupila novac i pomogla ovoj dečici kojoj je pomoć bila preko potrebna… (Milica, dnevni list „Politika“ od 04.09.2016)

Volim da putujem, kuvam, pomažem ljudima i menjam svoje okruženje. Najviše uživam upoznavajući drugačije ljude sa raznolikim kulturama. Smatram da smo sačinjeni od delova ljudi koje srećemo u životu. Ponekada sam i previše radoznala. (Milica, themilica.com)

Ona je sve to što ja, mi ili vi nismo. Ona je sve ono što ćemo ja, mi ili vi možda nekada biti. Bar delićem svoga bića. Verujem da na ovom svetu postoji još ovakvih Milica. Verujem da ima nade za ovaj svet jer bi u suprotnom sve postalo besmisleno.

26082016

Dogodilo se i to… Otvorena je robna kuća jednog poznatog svetskog lanca proizvođača odeće iz Švedske. Na stranu to što je prostor u kome se ta robna kuća sada nalazi više puta menjao vlasnike umesto da se u startu nađe strateški partner. Važno je da se para okreće. Pučanstvo se naravno toga više i ne seća, a i zašto bi… važno je da su dobili novi hram, prostor u kome može da se neobavezno troši i ubija vreme koje ionako svi imaju na pretek.

Da li je to odraz duhovnog siromaštva? Kada je ponuda pravih vrednosti i umetničkog sadržaja minimalna ili ne postoji, ljudi se prirodno okreću bilo kakvim podsticajima, makar oni bili i tako prizemni – čisto materijalni. Gužva na otvaranju, tiskanje u redovima ispred robne kuće neodoljivo me podseća na one stravične slike ljudskog posrnuća na danima velikih rasprodaja u SAD. Guranje i tuče, otimanje i gaženje… Tužno za sve ljude koji nisu spremni da se povinuju svakom trendu koji dođe, ali ne i one koji to dozvoljavaju sebi. Hladno i bezlično, sve u svemu.

Naravno, ovo je sa druge strane veliki plus za grad. Jedan vid potrošnje povlači drugi, tako da se može očekivati da će se ovaj stvarno vredan potez odraziti i na ekonomiju grada u kome živim. Kada je neko na aparatima za održavanje života, svaki impuls mu je bitan. Da ne govorim o estetskim aspektima. Centar grada sada izgleda lepše, živahnije i podmlađenije. Zato jedno veliko plus koje potire ono početno minus tako da smo opet na nuli… tamo gde smo i bili.

PS Naslov sam namerno koncipirao tak da sadrži slova koja se pojavljuju u nazivu kompanije koju sam pominjao. Mogli bi da ga prevedemo kao Materijalno & Hladno.

22082016

Za sada jedino sport može da ulije građanima, koji sticajem okolnosti žive u Srbiji, onu dozu samopouzdanja koja je potrebna da se ponosno izrazi svoja nacionalna pripadnost. Uspesi naših sportista na OI u Ri(j)u ove 2016. godine imaju pomalo neki nadrealni prizvuk kada se ima u vidu naša postojeća sportska infrastruktura kao i ulaganje u sport. Da se razumemo, sve su to vrhunski profesionalni sportisti ali je nastupanje za svoju zemlju posebna privilegija koja može ali i ne mora da izazove onaj „klik“ koji je potreban da bi se postigli vrhunski rezultati. Državni zvaničnici, osim što prisvajaju uspehe i prvi javno šalju čestitke, ne čine mnogo toga da se stvari postave na čvrste, sistemske osnove. Uspeh ili neuspeh sportiste, mada je i to relativan pojam, je samo njegov – izraz lične borbe sa samim sobom i svojim mogućnostima. Nikako nije „naš“…

Svaka čast svima koji su (ili nisu) postigli velike uspehe na OI, koje su delom ostale u senci nekih manje lepih političkih događaja, kako u samom Brazilu tako i u svetu. Ratovi nisu stali zbog održavanja OI, kako je to nekad bivalo u Staroj Grčkoj. Pokazalo se takođe da su neki sportisti privilegovaniji od drugih. Nekim ruskim sportistima je zabranjen pristup na OI zbog indicije da se možda dopinguju, dok sa druge strane (kako se priča) američki sportisti samo na osnovu garancije svoje vlade ne moraju na doping testove i druge propisane provere. Kakav paradoks, zar ne? Pravi duh olimpizma!

Da se vratim sada na povod za pisanje ovog teksta. Ovih dana sam video decu kako se igraju na ulici. Bio je u pitanju jedan olimpijski sport (ne, nije vaterpolo). Klinci su se utrkivali čija će ekipa da bude Srbija. Ostatak družine su morali da budu Amerikanci. Bili su tužni zbog toga, ali i pomalo ljubomorni na svoje drugare i drugarice koji su prvi u glas rekli: „HOĆU DA BUDEM SRBIJA!“

Ima nade za ovu zemlju… iako se svi svojski trudimo da tako ne bude.

03082016

Frape (frappé) je jednostavno kafa kojom su Grci opsednuti…

Bez šećera, srednje slatka ili slatka… Bez obzira za koju se varijantu odlučite dok se nalazite u Grčkoj uživaćete na ulici za šankom, u običnom kafeu u kome se skupljaju lokalci, u ekskluzivnom klubu ili hotelu, ili pak u nekom baru na plaži (Grci ih simpatično zovu „bic bar“). Grčki frape se pravi od instant kafe i vode… sa ili bez dodavanja kockica leda, šećera i mleka. Mešanjem sastojaka i njihovim miksiranjem dobija se fina pena koja je zaštitni znak ovog neponovljivog napitka koje se konzumira u Grčkoj i na Kipru bukvalno na svakom koraku – u društvu ili samostalno.

Potvrđena legenda kaže da je frape „izmišljen“ u Solunu 1957. godine. Ovaj izum se pripisuje Dimitrisu Vakondiosu iz kompanije Nestlé. Taj famozni gospodin je u nedostatku tople vode rešio da promućka svoj Nescafé Classic sa hladnom vodom u šejkeru… Tako je rođena ova kafa. Ostalo je istorija. Zbog toga je uživanje u grčkom frapeu poseban doživljaj ukoliko ste upravo u Solunu! Inače, sam naziv frappé potiče iz francuskog jezika… da priča bude intrigantnija :)

Treba znati da je originalni grčki frape moguće naručiti u tri nivoa slatkoće. Budite pravi Grk i samouvereno naručite skétos (frape sa dve kašičice kafe, bez šećera), métrios (srednji – frape sa dve kašičice kafe i dve kašičice šećera) ili glykós (slatki – frape sa dve kašičice kafe i četiri kašičice šećera). Sledeća stvar je da odlučite da li se frapeu dodaje mleko ili ne. Tako nastaje takozvani frapógalo (frape sa mlekom).

Zabodite cevčicu u frape i uživajte u beskrajnom grčkom letu i urbanom fenomenu ispijanja kafe i druženja u Grčkoj!

12062016

Svaka smrt je teška, bolna. Sumorna, zbog saznanja da nekog više nema i da neće biti prilika da mu se još nešto kaže, poveri. Ovo je kratak osvrt na jednog čoveka koji je otišao tiho, baš kako je i došao na ovaj svet, nekog dana – nije znao kog, jer to tada i nije bilo važno. Bio je rat.

Rodio se, odrastao i na kraju se vratio u to mesto, na planinu, daleko od svih ali najbliže nebu. Mesto, gde novi život znači par novih radnih ruku više a smrt dve manje… Zvezde se tu najlepše vide. Ne znam da li sam ikad i igde u životu video više zvezda, nego te noći kada je taj čovek otišao ka njima. Vodio je i proživljavao život težaka, pošteno, nenametljivo i tiho. Život radnika i seljaka. Oba najbolje što je mogao i umeo. Svi su ga poštovali i cenili. Otišao je, proživljavajući možda i najtežu dramu u svom životu. Borbu sa samim sobom i sa prirodom. Nije se nikad predavao u svom životu, pa nije ni tada. Ostao je poslednjeg trenutka na mestu na kom nije trebao da bude da je više mislio o sebi a manje o drugima.

Nismo bili rod, a opet kao da jesmo. Nismo se ni poznavali ni razgovarali toliko koliko bi želeli, a opet kao da jesmo…

30062016

Strasti se povodom BREXIT-a ne smiruju. Velika Britanija ili Ujedinjeno Kraljevstvo, kako god, možda neće ostati ni velika ni ujedinjena posle svega što se dogodilo. Škotska je već najavila da se neće pomiriti sa neminovnim izlaskom iz EU porodice. Isto važi i za Severnu Irsku, pa i za grad London. Svi imaju svoje argumente. Stiče se utisak da se sve dogodilo nekako ishitreno, počev od samog zakazivanja i sprovođenja referenduma kao jedne od najvećih demokratskih tekovina pa do (ne)očekivanih rezultata i pobede ideje „Napusti“. Velika Britanija je krenula tesnom većinom putem kojim se ređe ide. Građani, kako oni koji su glasali za izlazak tako i oni koji su glasali za ostanak u EU, čini se ne mogu da veruju šta se dogodilo. Ideja „britanska strojnica o britanskom ramenu“ je odnela prevagu. Političari, građani, mediji… svi se sada međusobno optužuju u pokušaju da se nađe glavni krivac za sve što se dogodilo. „Krivica“ je pala na radničku glasu, nezaposlene, provinciju i neodgovorne pripadnike elite. Dakle, na sve sem na samu ideju ujedinjene Evrope koja se nekako iskvarila i nestala u bespućima birokratije.

Ideja ujedinjene Evrope postala je taoc težnje Nemačke da uspostavi ekonomski „krug dvojke“ i da finansijskim mehanizmima uspostavi hegemoniju. Ponovo se vraćamo u tridesete godine dvadesetog veka kada su diktatori Benito Moussolini „Il Duce“ i Adolf Hitler „der Führer“ pokušali da svoje teritorijalne pretenzije podvedu pod ideju ujedinjavanja Evrope (ideja za dalje proučavanje: Mark Mazower „Hitlers Imperium: Europa unter der Herrschaft des Nationalsozialismus„). Naravno, te ideje su bile zasnovane na vođenju ratova. Savremena ujedinjena Evropa je nastala i počiva na idejama mira i ravnopravnosti. Neki, poput Velike Britanije, slagali se mi sa tim ili ne, procenili su da nacionalni identitet, samostalnost u vođenju politike i ekonomski identitet, ma kako to rogobatno zvučalo, moraju da imaju prevagu u definisanju međunarodnih odnosa. Zato su i rekli zbogom.

Šta će biti sa nama? Pitamo se, dok Evropa broji pluseve i minuse BREXIT-a, pokušava da zaustavi talas migranata i da očuva elitizam pred ostatkom sveta. Naš SRB[IN] će očigledno morati još dosta da pričeka dok se strasti ne smire, dok Hrvati ne postanu Europejci iako su već u EU i… dok mi ne postanemo Švajcarska koju sama EU moli da u nju uđe ali ona to ne želi. Sve podseća na priču o žurki na koju su pozvani samo cool momci i devojke i sa koje neko može da izađe kada proceni da se u gradu dešava nešto interesantnije. Mi smo u poziciji neugledne devojke koja bi krišom nepozvana da uđe na žurku i vidi bar na kratko taj blistavi svet o kome svi pričaju… ali je uvek u pokušaju zaustavi mišićavko na vratima i saopšti joj kako bi trebala da izgleda da bi je pustio unutra.

So, nobody’s ever noticed you?

29062016

Da počnem od samog naziva ovog jedinstvenog jela, čije ime nosi u sebi neki mističan prizvuk davnih vremena. Naziv sarma nastala je od turske reči sarmak, što znači motati, umotavati. Ovo tradicionalno tursko jelo postalo je u većini balkanskih zemalja nacionalno jelo, koje nekako svi smatraju proizvodom njihove kuhinje… Srbi, naravno nisu izuzetak.

A sada ono aktuelno… Ovog leta se vodi ozbiljna polemika oko toga da li je u Grčku dozvoljeno uneti sarme, punjene paprike, zamrznuto meso, pečeno pile… Bolje je da stanem. U pomenutu polemiku su se uključili specijalni izveštači iz Grčke, naši turisti koji su prvi ovog leta zaboli srpske suncobrane u grčki pesak i svi oni koje tek očekuje odlazak tamo. Čak se i legendarni Mirko Alvirović iz emisije SAT Plus angažovao na rasvetljavanju ovog gorućeg problema. Na vetrovitom šetalištu Asprovalte raspitivao se o tome kod slučajnih polugolih srpskih prolaznika. Tu smo dobili i prve ohrabrujuće vesti. Sarma ipak može proći…

Kuče laje, a ja mislim ti si, otišo si, sarmu probo nisi!

Ali avaj… Ovih dana su stigli poražavajući i uznemirujući izveštaji sa makedosnko-grčke granice. Carinici pretrišu autobuse, pronalaze sarme i iste nemilosrdno oduzimaju. Šta ćemo, kažu, naredila EU. Nijedna sarma ne sme probiti barijeru! Biće ovo izgleda dugo i toplo leto. Oni, koji i odu na more imaće tako razlog više da se što pre vrate u zemlju. Bar zbog sarme…

Sarma je tako postala novi buzzword na ovim prostorima – i to sa pravom!

Napomena: Digrafski naslov je stavljen tek onako – da svi budu zadovoljni!

26052016

Tema: predstojeća ekskurzija

Napomena: unapred se izvinjavam ako nisam sve preneo onako kako je rečeno…
Ponašanje u autobusu:

1. nije dozvoljeno unošenje alkohola i energetskih pića (bezalkoholno pivo i lake droge su dozvoljene, ali samo za ličnu upotrebu)
2. nije dozvoljeno nošenje teškog naoružanja (sredstva za samoodbranu su dozvoljena, čak i poželjna)
3. nije dozvoljeno razgovarati sa vozačem, gađati ga i pričati viceve u kome je jedan od aktera vozač (vicevi na rasnoj osnovi su dozvoljeni)
4. nagomilavanje đubreta je dozvoljeno samo u zadnjem delu vozila
5. slušanje gotik muzike je zabranjeno (klasična muzika može ali ne preglasno)

Ponašanje u hotelu:

1. pri ulasku u sobu proveriti da li ima svih elemenata, kao i da li ima tragova nasilja (krv i slično)
2. nije dozvoljeno lomiti invertar u hotelu od 17:00 do 21:00
3. kretanje kroz hotel mora biti bezbedno i dostojanstveno
4. nije dozvoljeno prejedanje i maltretiranje osoblja na recepciji
5. nije dozvoljeno otvaranje prozora i vrata od balkona, izvođenje parkur vežbi i gađanje ptica vazdušnom puškom

Ponašanje prilikom šetnji i poseta kulturno-istorijskim znamenitostima:

1. najstrože je zabranjeno omalovažavanje lokalnog stanovništva
2. poželjno je iskazati divljenje prema dostignućima lokalne samouprave
3. nepristojno je ubijanje krupne stoke (mrava, veverica i zečeva – tu i tamo i sa merom)
4. bahato trošenja novca je dozvoljeno
5. kupovina kičastih suvenira, preskupih loptica-skočica i cezar salata je dozvoljeno ali samo u prepodnevnim časovima

30042016

Novi parlamentarni i lokalni izbori nas nisu odveli u budućnost. Vratili su nas u prošlost, u devedesete i doba prekrajanja izbornih rezultata. 96 sati su brojali i odbrojali… Zato izdvojite 120 sekundi svog vremena da pročitate ovaj članak. Na praznik… jer možda upravo sada neki budući ministar diplomira na nekom prestižnom privatnom univerzitetu u kući pored vaše. Da, iako je praznik…

Mnogo toga se promenilo u glavama svih nas za ovih 96 sati. Od početnog mirenja sa rezulatima i osećanja neverice javio se prkos. Ne zato što je neka mala stranka u pravu i što hoće da joj se dozvoli da uđe u parlament na osnovu rezeltata izbora, već zato što jedna velika stranka nije izgleda još dovoljno velika kao što je zamislila. Nešto je trulo u državi Danskoj. Opet niko nije glasao za njih a opet su svi izgleda glasali za njega. Večni strah od promena koji će na kraju dovesti do toga da u našoj zemlji ostanu samo članovi njegove stranke. Kažu da ih je već više od 300.000, možda čak i svih 700.000. Svakim danom ih je više jer je partijska knjižica postala modus vivendi u Srbiji. To još nije dovoljno. Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei, NSDAP) je 1945. godine imala celih 8.500.000 članova. Dakle, ima tu još da se radi do partijske države.

Možda članak Njuz.net-a iz 2014. godine više neće biti toliko šaljiv kao što nam se tada činio.

ZBOG VELIKOG INTERESOVANJA GRAĐANA ZA UČLANJENJE U SNS NAPREDNJACI FORMIRAJU JOŠ JEDNU SNS

BEOGRAD, 18. april 2014, (Njuz) – Zbog velikog interesovanja građana da postanu članovi Srpske napredne stranke, naprednjaci su odlučili da formiraju još jednu Srpsku naprednu stranku, saznaje Njuz. Član predsedništva SNS Zoran Babić kaže da je procedura osnivanja još jedne Srpske napredne stranke već počela i da je više razloga za ovaj potez.

– Samo u poslednja dva meseca u SNS se učlanilo 60.000 građana čime je broj članova naše stranke narastao na 417.000. SNS je projektovana na kapacitet do 450.000 članova, a ovim tempom učlanjenja taj broj će ubrzo biti prevaziđen – kaže Babić.

On ističe da se ne radi ni okakvoj novoj Srpskoj naprednoj stranci.

– Članovi ove Srpske napredne stranke biće ravnopravni naprednjaci kao što su to i članovi prvoformirane Srpske napredne stranke. Jedina razlika, ali ponavljam jedina razlika, biće prilikom zapošljavanja članova. Blagu prednost imaće članovi prvoformirane Srpske napredne stranke i na ovaj način sprečavamo da se u SNS učlanjuju ljudi kojima je jedini motiv da se lično okoriste – objasnio je član predsedništva i poslanik SNS.

Babić dodaje da SNS na ovaj način uspostavlja još jedan mehanizam samokontrole.

– Još jednom pokazujemo da mi nismo ovde zbog vlasti, već zbog građana. Na ovaj način sami sebe sprečavamo da izrastemo u preterano dominantnu političku stranku. Takođe, sprečavamo mogućnost da u Srbiji nastane jednopartijski sistem – rekao Babić.

On je napomenuo i da je još rano govoriti o tome da li će Srpska napredna stranka i novoformirana Srpska napredna stranka zajedno ili samostalno izaći na neke naredne izbore.

Imao bih da im samo nešto poručim za kraj… nešto, više u obliku upozorenja na jednom stranom jeziku. Neka pogledaju u rečniku šta to znači, ako im nešto znači…

WARNUNG: Lesen gefährdet die Unwissenheit!

13042016

Loše političare biraju dobri ljudi koji ne izlaze na izbore. Kako se približavaju parlamentarni i lokalni izbori u Srbiji, poznati pod kodnim nazivom „?2016“, raste i tenzija među neposrednim učesnicima predizborne „utrke“ i „poznavaoca“ prilika odnosno političkih analitičara. Mi, ničim izazvani glasači, sve to posmatramo sa strane sa osmehom ispunjenim gorčinom. Koga izabrati, pitamo se, jer izbor stvarno šarolik. Ima tu i bivših i sadašnjih prodavaca magle, lopova, patriota, izdajnika, preletača… A ima i novih kandidata iz stranaka i pokreta koji su nastali od starih tako što su se odrekli svih svojih loših poteza, promenili boju odela i nabacili širi osmeh kako ih ne bismo slučajno prepoznali.

Naša politička scena se polako stabilizuje nakon više od 25 godina od uvođenja višestranačke scene i 15 od uvođenja „demokratije“. Postaje sve sličnija američkoj ili britanskoj gde se za svaki okrug decenijama zna za koga i kako glasa. Nemoguće, pomislićete… Šalu na stranu, pre nekoliko nedelja sam prisustvovao „konverzaciji“ vatrenih pristalica jedne od vladajućih stranaka. Neću reći o kojoj se stranci radi osim da im je početno i krajnje slovo skraćenice S, a srednje N. Sve se događa na otvaranju jedne strane fabrike. Mada, kada stavim prst na čelo, postavim sebi pitanje: Kako su svi nekako tempirali da završe izgradnju fabrika i puteva baš pred izbore. Čudno?! Elem, ove vatrene pristalice iskrcane su iz autobusa koji je stranka zakupila tajno da vođa ne sazna i ne pomisli slučajno da nije toliko voljen kako on misli. Kako sam načuo iz njihove priče bili su nekada glasači druge vladajuće stranke. Neću reći o kojoj se stranci radi osim da im je početno i krajnje slovo skraćenice S, a srednje P. Raspravljali su kome će pokloniti glas, mada su već bili u majcama i sa nakrivljenim stranačkim kačketima one prve vladajuće stranke sa početka ove besede. Zastavice i balone nisu imali. Kao ni transparete podrške na drvenim motkama sa podrškom vođi na jedinom pravom putu. Osetio sam da su se malo dvoumili. Ipak, tradicija kraja iz koga potiču je tradicija kraja iz koga potiču. Više od 25 glasanja za jednu stranku i sada preokret. Mora da stvarno napredujemo i hrlimo u bolju budućnost, a ja nikako da to primetim. „Preobrnali smo se!“, reče jedan od njih. „Valjda će i oni naši stari nešto da štpnu…“, reče drugi. Razgovor je tekao i tekao… U pozadini je govorio vođa. Korio je svog stranačkog kolegu koji je govorio neposredno pre njega, valjda predsednika opštine kojoj je država „podarila“ fabriku. Preterao je sa isticanjem podrške njemu i stranci kojoj pripada. A to nikako ne valja, kvari imidž…

13042016

Kažu da kada je čovek zdrav ima mnogo želja a kada se razboli samo jednu. Nakratko sam bio i sam u takvoj poziciji, okružen zidovima bolnice i prepušten na upoznavanje sa ljudima od kojih svaki ima neku svoju životnu priču. Izolovan, bez želje da pogledam kroz prozor i vidim šta se događa napolju. Samo je smena svetlosti i tame koja je dopirala iz tog pravca svedočila o smeni dana i noći. Međutim, u bolnici je skoro stalno upaljeno neko svetlo zbog terapija koje se daju pacijentima ili zbog rešavanja problema koje imaju. Bolnica nikada ne spava…